Detinjstvo-Cigani Čergari

Jedno brdo je bilo šumovito, i na vrhu njega selo čije ime neću da kažem. Kao ni imena sela iznad koga su i tri preostala brda koja su bila polu gola i u kome sam ja živeo. Red niskog rastinja, red pašnjaka po kome su čobani čuvali krave, koze i ovce. Na jednom je, od belog kamena bilo ispisana reč TITO,  drugo ne znam čemu je služilo sem puta do seoske mahale i ispod njega je bila crkva, a treće je predstavljalo put do „otvorenog mora“ sastavljenog od vinograda kojima kraja nigde bilo nije.

Ispod tog brda na kome je pisalo TITO, bila je, a i sada je škola sastavljena od dve zgrade. Manje, u kome su bila dva odelenja za đake od I-IV razreda, a ispod njih podrum u kome su lokalni omladinci napravili disko klub; i veće u kome su išli đaci starijih razreda iz okolnih sela.

Selo je bilo, a i sada je, sastavljeno iz zaseoka. Mi smo živeli pored magistrale. Paralelno sa magistralom je bila reka o kojoj sam pisao u prošlom postu. A paralelno i sa rekom i magistralom je ta škola, u kojoj je moj ćale radio. Zaposlio se tu spletom okolnosti. Pre toga je radio u jednoj drugoj seoskoj školi u kojoj je svoj prvi čas održao u kafani. Kao u seriji „Učitelj“ snimljenoj po drami Slobe Stojanovića.

U to vreme su decu plašili vampirima i Ciganima. Vampirima bi obično starija deca plašila mlađu, a ciganima bi odrasli pretili „ da ako ne budu dobri“ odneće ih oni. Da li su Cigani nosili decu ne znam, ali znam da sam se i ja užasno bojao njih iako mene nikada niko nije plašio njima. Od vampira se i dalje plašim. Prvi strah zaborava nema.

Iz foto arhive mog oca Miroslava Mladenovića

Bio sam mali da se i jedva sećam ciganskih čergi. Bilo je to otprilike u isto vreme kada su kroz selo od makadamskog puta pravili magistralu. I kada se pričalo o jako bitnom vojnom putu i svi seljani su se osećali jako važnim jer od njihovog puta zavisi vojska.

Kao sa onog sveta, sećam se kapije. Gledao sam kroz otvore između taraba kada se ispred mene odjednom stvoriše neka  kola pokrivena nekom ceradom koje vuče kjluse. Za njim još jedno. A na kraju kola je bila vezana mečka.  Pored mečke i kola išli su Cigani. Pobegao sam brže nego što su me noge nosile i sakrio se u sobu.

Ćale je došao iz škole, poljubio majku, i tražio mene ali mene nigde nije bilo. Čučao sam sakriven iz kreveta.

Pa ne plašiš se valjda Cigana, govorio mi je otac smejući se. Ja sam ćutao. Pozvao me je da odemo i da ih vidimo, ali i pomisao na njih kod mene je izazivalo takvu strah, da mu nisam ništa ni odgovorio. Kod mog oca ništa nije išlo na silu.

Posle ručka bi me otac često vodio na pecanje. On bi zabaciovao svojim trščanim velikm štapom a ja mojim „dečijim“ na kome je bila improvizovana kukica ili udica za hvatanje ribe. Išli smo uz reku i lovili krkuše, čajke i klenove. Da li smo nešto ulovili, ne sećam se, ali znam da smo brzo menjali mesta prolazeći kroz guste vrbake. Tada ćale pokupi štapove i reče, idemo na sok ispred prodavnice. A sok ispred prodavnice sa smokijem u društvu omladinaca koji piju pivo za mene je bilo nešto najlepše. Stavio me je na „krke“ i izneo na put. Ali taman da skrenemo desno, gde je bila prodavnica, mi  nabasasmo pravac na cigane. Noge su mi se odsekle. Bio sam paralisan. Ćale me je vodio za ruku pravac k njima. Oni su ga već oslovljavali sa učitelju. Izgleda da ih je moj ćale znao.

Iz foto arhive mog oca Miroslava Mladenovića

Svoju čergu su razapeli baš ispod male zgrade škole. Medved je bio vezan za kola, oko njega su trčala deca, a ispred kola je bila raspaljena vatra na kojoj se nešto kuvalao a pored nje ciga sa dugim brkovima, šeširom koji je mog oca nazvao učiteljem. Sad nazad nije imalo kud. A i da sam hteo, ne bih mogao. Noge od straha nisam osećao.Komotno su mogli da me pokupe ja ne bih rekao ni reč. Seli smo pored Cige i njegove žene. Tada je ćale skinuo svoju Smenu 8 koja je njemu bila najvažniji rekvizit u životu i slikao njih. Ciga je već počeo da me zove zetom. Pozvao je jednu malu cigančicu koja je bila kao i ja. Bila je u gaćama. Rekao je da ću i ja sa njima i da ću biti dobar Ciganin. Tada sam počeo da plačem. Stvarno sam se uplašio da će moj otac da me ostavi njima. Onda je i on prišao uzeo me u zagrljaj i slikali se zajedno sa njima.  Ciga je zatim pozvao mečku i ona je došla. Počeo je da udara po nečemu, ne sečam se šta je bilo, da li tepsija ili dajre,ali mečka se uspravila na noge i počela da igra. 

Iz foto arhive mog oca Mirolava Mladenovića

Igrala su i deca oko nje. Zagledan u mečku nisam ni primetio kada sam završio u skute starog brkatog Cige i njegove ćerke. Samo sam u trenutku video da je otac opalio Smenom 8 i ja sam postao ciganski zet.

Iz foto arhive mog oca Miroslava Mladenovića. Ovaj sa brkatim Cigom sam ja.

Posle toga se Cigana više nisam plašio. I ne da se nisam plašio nego sam sa ćaletom kao autentičnim komunistom odlazio njima noseći im brašno, so i šećer, iako smo i mi tada živeli nešto slično njima. I ne znam da li mi je od onog  brkatog Cige, kada me je stavio kod sebe u krilo i koji me hteo zaeta, ili od nekog od vajkada pretka, ali vrzo su putevi postali moj život. Jedva da sam napunio i četrnaestu godinu, ali o tome u nekom drugom postu.

Ali zato su ostali vampiri, mada ne bi bio siguran da me otac ni na groblje ne bi vodio samo da upoznam vampire i pobedim strah.

I vrlo brzo posle toga došla je zima. Ćaletovi đaci sa okolnih planinskih sela, čija imena, naravno, neću reći, bi u opancima i vunenim gunjevima prolazili pored naše kuće: nasmejani, promrzli i beli od snega koji se hvatao za vunene gunjeve. A kada bi bila tako jaka vejavica da se otac plašio da svoje đake pusti da krenu put udaljenih sela, doveo bi ih sve iz škole, majka bi po zemlji rasprostrila čerge i svi zgrčeni jedno do drugog bi spavali kod nas. Među njima je bio i Vojkan ciganče.

Voleo je ćale Vojkana. Živeo je u siromašnoj ciganskoj kućici i ćale mu je bio jedini prozor u svet. I gle, posle dugo godina dolazi mladi i uglađen čovek u odelu kod nas u posetu. Vojkan. Postao je učitelj. Sad on uči decu. I nazdravljaju sa ćaletom čašicom rakije, koju ćale pije u vrlo retkim prilikama.

I na početku sam rekao da neću reći koje je selo na vrhu šumovitog brda, niti selo u kome sam ja živeo i kroz koje je prolazila reka, a magistralom koja se gradila išli Cigani Čergari. I rekao sam da neću jer ta sela više nisu takva. Tada se pravila magistrala, asfaltirao put i osećala radost zbog opšteg državnog značaja koji su svi osećali, jer je neko rekao da je put od vojnog značaja. Sada su kuće propale, puste, a pored reke se lokolni politikanstki tajkunčići napravili brvnare sa svim svojim đubretom.

Brda više nisu polu gola, ne vidi se belim kamenom napisano TITO, a nema više ni „otvorenog mora“ od vinograda. Cigani su nestali, postali su romi,  moj ćale je i dalje ostao komunista, a komunisti postali tajkuni.

Jedino je ostala gornja zgrada škole da prkosi vremenu jer njoj stvarno nisu ništa mogli ni Turci niti Bugari, verovatno nadajući se da će je neko oženiti kako bi napravio neki moderni seoski fakultet. Doktorati još uvek nisu stigli u moju čaršiju.  Eto zašto neću da kažem imena sela. Da ne pohrle svi ovamo.

 

Četiri brda, ispod njih škola i put koji se asfaltira. Iz kolekcije mog oca.