Afrika: Detinjstvo

Moje detinjstvo je bilo: jedna reka; prudina; nekoliko ovčara i govedara; i priče starina kada pada sneg, jer tada je dan bio dug. Ciglari bi došli sa ciglana, zidari iz zidarije, ujutru bi se nahranila stoka, očistio veliki sneg ispred kuća i stavljala grejana rakija za krčmu jer se krava otrelila.

Mene bi budila majka da mi kaže najnoviju vest da je napadao sneg i da je jedno lepo tele stiglo na svet. Ne bih ni doručkovao, nego bi s nestrpljenjem obuvao gumene čizme, stavljao ćaletovu rusku šubaru i tražio najdublji sneg da stignem do štale. Radost zimskog vazduha bi bojila moje nozdrve bojama koje je nekada imala zima. Otvorio bih vrata od štale, a lice bi mi zapljusnula majčinska toplota krave koja oblizuje svoje čedo.

Moj otac je bio seoski nastavnik i tamo roda nismo imali, ali  jedino mesto koje ja smatram svojim je upravo to selo. Od babe, koja mi nije bila baba, bi me u rerni smederevca svakog jutra čekalo“ kravajče“, a kod dede, koji mi nije bio  deda,  bih imao svoju čašicu za vino i grejanu rakiju. Muško je, valja se, govorili bi.

Reka je bila moj život. I ne mogu da zamislim život bez nje. Bila je tamo, u tom selu, nekada velika reka. I ne što sam ja bio mali, već je stvarno bila velika i brza. U brzacima bih skupljao račiće i lovio ribe. Imala je i velike rakove kojih je bilo dok je reka bila hladna i velika. A onda su uzeli od nje vodu za vodovod velikog grada. Pa su njene izvore prodali Coca-Coli.  Pa su pravili brane da bi prodavala struju. I moja reka je nestajala kao i moje detinsjtvo.

Moj prvi ulov je bio u proleće. Sneg se topio. Moja reka je bila nadošla. Voleo bih tada da joj se divim. Stao bih na kamen i zabacio udicu. I jednom plovak potonu pa izađe: jednom, dva puta, tri puta tresući trščani štap u mojim rukama. Ja sam povukao i na struni u vazduhu  landarala jevelika riba. Zbunjen, za trenutak,  izgubio sam ravnotežu i pljasss-pravac u reku. Sa sve čizmama i jaknom. Štap sam držao iznad glave da mi kojim slučajem riba ne pobegne, dok mi je  hladna planinska reka punila odeću vodom.

U školi sam jedini nosio patike. Svi moji drugari su dolazili u pirotskim opancima. Kakve li je sreće bilo kada mi je deda kupio pirotske opanke. Jedva da sam izdržao da odem u školu. 

U Africi sam našao, to, svoje izgubljeno detinjstvo. Gledao sam crne dečake dok goli uskaču u reku. Aparatom bih jurio njihov osmeh kada izranjaju, baš onako kako smo se i mi nekada smejali kada bi sa dna moje reke vadili kamen koji bi prethodno neko bacio da ga tražimo.

Trčali su bosi i goli po trščanoj obali, baš onako kako smo i mi trčali po vrbacima.

Mogao sam satima da sedim na obali restorana, ispijam Castel pivo od koje bi često imao očajne gorušice, i gledam tu dečurliju osećajući kako mi ćelije ne stare.

I u Čadu je bilo isto. Nije bilo reke, ali je bilo prašine. Čad je na rubu Sahare. Bilo je krdo mršavih krava i malih, isprljanih i nasmejanih govedara. I miris magareće belege koji bi u pustinji s vreme na vreme zamirisao. Sretali bismo decu koja se nasmejana trkaju na svojim magarcima. Ili konjski galop udaljenog konjanika dok se iza njega nebo spaja sa drumom.

 Sve to vreme je daleko iza mene, ali mi i dalje štipa nozdrve koje su dobile miris novog života.

Moj drugi boravak u Africi se polako topio. Dani su se švrljali u kalendaru. Bio je prividan mir koji traje već par meseci. Nije bilo ni povremenih puščanih pucanja. Ljudi su prodavali hleb na ulici; pekli meso; šišali; vadili zube; sedeli u kafanama i pili pivo; prosili; prodavali voće; garderobu; semenke koje se korsite za muževnost; jednom rečju živeli su sporim i običnim životom.

Poručnik Perović kome dugujem poznanstvo sa porodicom i glavom porodice koji ima svoj trag i u Beogradu ( jedan od prethodnih postova), mi je predložio da opet odemo do njih. Da se pozdravimo. Kupimo poklone deci. Seli smo u džip. Ulice mi više nisu bile strane. Ljude sam osećao kao svoje.

Nisam zevao ni iza zidina siromašnih kućica. Osećao sam Bangi kao mesto svog detinjstva. Od para skupljenih Nikola je kupio svašta. Baš svašta, kako deca često kažu. Branka i Jovanka su nosile torbu sa poklonima. Domaćin nas je čekao na kapiji. U dvorištu su žene za kazanom kuvale ručak. Sitna deca su šetala po dvorištu, krupnija su mela prašinu... a ona najstarija obavljala porodične dužnosti. Ne znam koje, ali nije ih bilo kada smo ušli. Odjednom su se svi sjatli. Pozdravljali smo se sa njima kao sa rođacima. Znao sam ko je Loranzo, Ramu, Ćade, Boris...Jo-Jo...

Ali Nikola je imao specijalni poklon za devojčicu čijeg imena se ne sećam. Najdražu među svom tom decom. Branka je iz ogromne kese delila igračke. Nije bilo halapljivog skakanja, nije bilo svađe, nije bilo prigovaranja, nije bilo želja, već od svakog detetea jedno stidljivo-merci.

I dajemo poklon detetu sa najlepšim osmehom. Čija radost guta sve nas. I čije oduševljenje je nemoguće opisati. Ja sam svojim aparatom uspeo da uhvatim njen osmeh ali sumnjam da svojim rečima umem da opišem njenu radost.

Dobila je komplet onoga što treba za lekara. Bio je tu stetoskopa, čekića za refleks, štapića za grlo, šprica... esmarha... bilo je svega što bi napravilo jedan dečiji san koji bi jednog dana mogao da postane java. Oči su joj sijale od radosti, rukama nije mogla da zagrli sve nas, osmeh je bio dugačak kao Ubangi river, ali Nikola je imo još jedan poklon.

Specijalni poklon samo za nju. Dao joj je svoju vojničku pločicu na lančiću sa njegovim imenom, matičnim brojem i krvnom grupom. Kad jednom postane doktorka i ako on bude bio vojnik, lako će ga naći. Ako mu bude trebala krv, znaće koju krvnu grupu da mu da. Obećala je da će to uvek da nosi oko svog vrata.

U dvorištu su žene kuvale i smejale se. Naš domaćin, kao što rekoh u jednom od prošlih postova je imao ogromnu familiju. Osećala se sloga, kako je svojstveno velikoj familiji.

Sećam se kao dete kakvu sam blagodet osećao kad bi išao u goste kod majčinih. Imala je petoro braće i sestara. I uvek je bilo graje, muzike, smeha. Bilo da je vrša, branje duvana, ili kosidba...sve je počinjalao i završavalo se pesmom i šalom. A moj deda, šeret stari, je od svake situacije kada bi nešto bilo naopako, sve to okretao na šalu. Braća moja, bila sitna, uzimali bi magareća kola i puštala duž padine. Videvši da će da ih razbije, i da ih zaštiti od batina, priđe im i kaže „ lako je da kola puštate niz brdo, ajd ovako, ja vama napunim kola kamenjem i ako ih isterate uz brdo, dobijate čokoladu“. Ceo dan su terali kola uzbrdo, a deda bi im uvek dodavao još koji kamen više, dok onako izmrcvareni se nisu uspavali na livadu.

Prilazim ženama i pitam ih šta kuvaju. One se smeju i kažu ribu. Dodaju i neke biljke. Daju mi varjaču da probam da mešam. Ja mešam i one se smeju. A onda uzimaju parče ribe iz kazana i daju mi da probam. Ja inače ribu ne jedem. Ali odbiti gostoprimstvo bilo bi krajnje uvredljivo sa moje strane. Stavljam parče ribe i gledam da što pre progutam. A zatim i list neke biljke koje koriste kao začin samo da ne osetim ukus i miris. Kažem da je vrlo ukusna. One se smeju i nude mi još jedno poveće parče. Ovog puta odbijam. Kažem neka probaju i drugi i prosleđujem ribu Nikoli.

Opet se slikamo sa decom. Opet se valjam sa njima po prašini. Sad mi skidaju kačket, probaju ga. Smejemo se. Zovu me Šaša. Da su mi rekli da idemo na reku, ni  izleteo bih kao metak. Ostavio bih sve. Ne postoje deca koja nisu lepa, ali ova u sebi nose neki čudan mir. 

https://www.youtube.com/watch?v=AgtwFPs15Vo&feature=youtu.be

Zrače lepotom koje više nema. Sem osmeha na njima ne primećuješ ni jedan suvišan detalj. Ne primećuješ da se u njima stvara crta pokvarenosti koju sa sobom donosi civilizacija. Između mlađe i starije dece jedina razlika je u ozbiljnosti osmeha. Među njima je starija sestra sa kikicama različtih boja. Pubertaš.Ima blage oči i tako mile crte lica da ne možeš a da je ne uslikaš. 

 Ali mi se uskoro vraćamo nazad.

Precrtavaju se datumi na kalendaru. Ostao je još jedan dan. Još jedan dan i vraćam se među odrasle. Odlazimo na poslednji krug oko Bangija. Zastajemo ispred megamarketa. Poručnika Nikolu svi znaju. Ostavljao im je napojnice da bi sačuvali mesto na parkingu; invalidu koji prodaje zastavice dovodio je kupce; znao je ko je glavni u ulici, zapravo bio je to miks njegovih komunikacijskih sposbnosti sa karakterom tipičnog južnosrbijanca.

Između žagora pijace u Bangiju i u Prokuplju, Nišu ili Leskovcu, razlika je u onome šta ima na tezgi.

I tada su mi džepovi bili prazni, kad videh akvarel uličnog slikara. U Bangiju je redovna pojava da na ulici srećeš ljude koji ti nude da ti prodaju svoje slike. I sve su kao jaje jajetu. I sve one koštaju onoliko koliko si bezobrazan da im daš, a oni nemaju izbora da ti ne prodaju. Ali ovo je bilo nešto posebno. Iako ne volim da se cenjkam sa umetnicima bilo koje vrste, ovde moraš bar da pokušaš. Za akvarel, nije mi trebalo puno. Dao sam poslednje pare.
Sutra se vraćam kući.

Da slušam kako su reku mog detinjstva tajkuni pregradili nekim branama. I kako će da izvoze struju ,tamo negde, gde je meni daleko. I kako više ta moja reka, nije velika reka, ne što ja nisam mali, već su je ukrali. Oterali su rakove, ribe, gledam je kao bolesnika na dijalizi kako polagano vene. I oko nje su neki tajkunčići napravili brvnare. A oko njih smeće isto onakvo kakvo je i u njima.

Kada smo bili deca kada bi nam vikendom neki budžovani  oteli prostor za kupanje mi bismo nalazili neku staru lešinu živinčeta i pustali je niz reku. Oni bi panično bežali plašeći se lešine, a mi bismo ulazili slaveći pobedu jer je smrad izlazio na obalu. A kada bi nam ostavili reku, skupljali bismo đubre koje nije moglo da stane u njihovom telu i palili ga verujući da nikada više neće da se vrate.

Reka je bila naša.

Mnogo godina kasnije u Africi sam našao, tu, moju reku.

Da li će i ona nestati, ne znam.  Ja mojoj više ne mogu da se vratim.