Afrika-Odlomak iz romana "Laku noć Mr Hokins", Besnilo u dečijoj bolnici

Negde skrećemo. Ulazimo kroz veliku kapiju u još veće dvorište. Svuda okolo su ljudi polegali po zemlji. U kotliću se krčkaju neka jela. Na zidu zgrade piše bolnica. Kaže mi Silvester da hrane ima samo za one koji mogu da plate, ostalima sprema familija. Za njih ima sve, kažem.

Za nama su ušla i dva magarca. Magarci uvek utrče nezvani. Jedan se ukopao. Norvežanima je smešno. Ne znaju oni koliko su magarci tvrdoglavi i šta znači kad se magarac ukopa. Mi Srbi znamo.

Ulazimo  kroz još jednu kapiju u predvorje bolnice. Dočekuje nas stražar sa kalašnjikovim. Bolest je potrebno ubiti. Ako nema lekova, kuršum je tu. Na bolest se silom ide. I dočekuje nas belo lice humanitarca. Vodi nas ka još strašnijoj gvozdenoj kapiji. Stražar lupa po njoj i otvara se  prozorčić. Pojavljuje se crno lice drugog vojnika. 

Pozdravljamo se sa vojnikom. Ulazimo kod glavnog medicinskog tehničara i sa njim se pozdravljamo. Kod njega ulaze još ljudi koji bi da se pozdravljaju. Stalno se ovde pozdravljamo. Mora, tako su nam rekli. Uvrediće se. Izgleda da treba nadoknaditi ono vreme kada se niko sa njima nije pozdravljao.

Oko Glavnog medicinskog tehničara je roj muva. Sleću po stolu, po policama bolničkog ormarića gde stoje lekovi, po nama. Svuda su muve. 

On nas ne gleda u oči dok usporeno priča. Švrlja po nekom papiru dok se donosi odluka kom pacijentu će danas sreća da se osmehne. Koji će biti izabran i lečen do kraja? I koji će možda nastaviti da traga za ispašom, izvorima ili trgovcima koji sa druge strane Sahare donose kinesku robu?  Ostale – čeka Božja volja? Glavni medicinski tehničar bira. Lice mu je mirno i ima pogled aveta.

Vodi nas na dečije odeljenje. Kaže da su ga renovirali i da je novac dao UNICEF. Mora da je ozbiljno renovirano kada UNICEF daje pare.

Idemo za tim Glavnim jer je On ovde, stvarno Glavni.

U hodniku smo sreli nekog belog čoveka. Nosio je hirurški zeleni mantil i kapu od flisa. Oko vrata mu je vezana hirurška maska. Opet se pozdravljamo.

Pitam ga odakle je. Kaže mi da je iz Čada. Smejem se. Znam da ste iz Čada, kažem, ali u Čadu nema belaca a da nisu došli odnekud. Govori mi da je došao iz Švajcarske. Sa obala Bodenskog jezera. Kako je došao nikad se više nije vratio. Air France je preskup za njega. Sada je Čađanin  koji ima veliku familiju. A postao je i deda koji ima sedu kosu i bradu.

Nasmejao se i pokazao mi prstima bradu.

Rekao sam mu da sam bio na obali Bodenskog jezera.

On je zaćutao, nasmejao se i počeo da govori kako pamti beskrajno zelene livade po kojima je čuvao stoku; o prekrasnim leptirima po jezeru; lovljenju ribe;  o snegu koji je znao da iznenadi u proleće, a onda me je pitao da li je još uvek tamo tako lepo. Jeste, odgovorio sam, a onda smo se razišli. Ja za Glavnim, a on svojim poslom.  

Glavni nas uvodi na dečije odeljenje. Za njim ide Silvester, pa naš šef, dr Ćirić, norveški lekar čudnog prezimena Aa, srpski medicinski tehničar Gavra i kapetan Grković. Ja zastajem, ne bi li video negde tamo kuda nas ne vodi. Gde god gledao, ista slika. Roj muva po pacijentima i tužan miris nekog parfema gde god se okreneš. Dočekao me je prilikom sletanja, i sada je svuda oko nas. Svi mirišu na njega: muškarci, žene, deca...

Ulazimo na dečije odelenje. Lepo ga je UNICEF ofarbao. Dobre im je krevete dao. I dobre krevece. Koji škripe. Da se oseti živost. U lečenju je najbitniji osećaj živosti. Čak im je dao i mrežice za komarce. Dobar je ovaj UNICEF. Dobri su bogati ljudi. Oni daju novac za UNICEF. Da njih nije, sad bi sva ova deca bila izujedana od komaraca.

U prvom krevetu do vrata leži majka sa bebom. Dečačić, lep, sa ručicama obmotanim u zavoje. Čim nas je video počeo je da plače. Majka pokušava da ga odobrovolji. Oči su joj pune nade. Tako nas gleda. Dok ga ljubi u glavicu, nešto mu tepa.  Nije teško razumeti reči majke koja tepa svome čedu. Prilazim dečačiću. Skriva se, zagnjuruje glavicu u majčine skute. Grli je obmotanim ručicama. Odustajem.

Iza mojih leđa je beba sa infuzijom u veni skalpa.  Pokušava ručicama da dohvati kanilu na čelu. Majka ih sklanja.

 

Pukovnik dr Slaviša Ćirić, infektolog i komandant prvog srpskog kontigenta koji je bio deo norveško-srpke Vojne bolnice 

Dr Ćirić, Dr Aa i Silvester posmatraju nekog pacijenta. Ne vidim o čemu se radi, okrenuti su mi leđima. Vidim dečaka, ne starijeg od šest godna. Pljuvačka mu je po obodu usana. U groznici je. Pokriven je čaršavom. Usne mu podrhtavaju. Telo slabašno. Trese se. Zenice izvrnute ka obodu očne jame. Pred očima mu prinose flašu sa vodom. Ne reaguje. Nema straha od vode. Dr Ćirić opipava reflekse, dodiruje kičmu. Ćuti. Bilo je jasno i zašto iako smo besnilo videli samo u udžbeniku medicine jer ga davno više nema u Evropi. Ovaj dečak će umreti. Kasno je za bilo šta.

Novi dečačić sa očima punih suza koje se slivaju niz obraze. Majka mu skida odeću. Crna boja kože majke ne može da sakrije tamnu senku oko njenih očiju. Plač dečaka se smenjuje sa dubokim kašljem. Kila zauzima pola stomačića. Nadima se u ritmu. Nadima, pa spušta. Poput mehura žabe. Silevester nešto pita majku pa prevodi Dr Ćiriću. Nisam čuo šta. Tiho priča Silvester.

Medicinski tehničar Gavra, i Dr Aa uzimaju pribor za vađenje krvi i pokušavaju da malom pacijentu nađu venu. Staru, ne više od jedne godine. Mali plače i opire se. Ume Gavra da nađe venu. U Srbiji ceo život traži vene. Majka čvrsto drži dečaka i za svakom suzom mališana, daje svoje dve.

 Dr Aa miluje dečaka. Kada smo se upoznali smejali smo se zbog njegovog prezimena. Govorio nam je da ćemo od svih Norvežana prvo njega upamtiti.

Ja sam ga upamtio, ali ne zbog prezimena već zbog nečeg drugog. Bio je bled. Imao je vrtoglavicu i sedeo je na stolici. Na jednoj ruci, iznad vene, bila mu je podveska, a drugom je sebi vadio krv.

Izašao sam napolje. Nisam izašao, već pobegao u dvorište koje je bilo u sredini bolnice. Imalo je drveće ispod koga je bolesnicima familija spremala hranu.

Dr Ćirić je već bio tamo i pušio, a kapetan Grković je ćutao. I ja sam zapalio cigaretu. Ćutali smo sva trojica.

Dr Ćirić je stari lekar. Za svoga života je protiv smrti vodio dovoljno bitaka. Dobijao i gubio.

Sada, među prstima, trese mu se cigareta. Kaže, dođem u četvrtak da ih pogledam, odredim terapiju a u utorak ih više nema.

Ugasio je cigaretu i ušao u bolnicu.