Guten Morgen Srbijo

Ugašeno svetlo na pozornici. Na ogromnom platnu kreće segment drugog dnevnika  o dolasku Ministarke republike Nemačke za prijem zdrave pameti. Kreće glas spikera.

„Danas je u našu zemlju doputovala ministarka Savezne republike Nemačke za prijem pameti frau Helga Muller. Frau Helgu Muller je dočekao ministar za izvoz pameti gospodin Srećko Prodanović. Frau Helga Muller je pokazala izuzetnu zahavlnost i zadovoljstvo kvalitetom pameti koji se izvozi u Nemačku, posebno lekarske, koja je u potpunosti spremna da se nosi sa izazovima Nemačkog društva i naglasila da su vrata njene zemlje otvorena za svaku novu pamet, koja u uslovima buma pameti u Srbiji ne može da nađe svoje mesto.

Ministar Prodanović se zahvalio na toplim rečima gošće i naglasio da je Srbija zauzvrat spremna da primi sve zetove iz Nemačke nudeći i bogat miraz za svaku udatu devojku i posebno naglasio da Srbija nije iskoristila sve svoje resurse pameti, a bogami ima i zemlje na pretek, tako da uspešna saradnja pamet za zetove tek predstoji.“

(Završava se prenos. Pali se svetlo. Na sceni, tj u operacionoj sali, ulaze anesteziolog i anestetičar. Anesteziolog na sebi ima hiruršku kapu, masku koja je spuštena ispod brade i stetoskop okačen o vrat. Anestetičar, identično izuzev stetoskopa. Ulaze u salu i pričaju.)

Anestetičar:

 Ovo stvarno više nema smila.

Anesteziolog:

 Šta nema smisla?

Anestetičar:

 Naredio mi profesor da dovezem pacijenta.

Anesteziolog:

 Pa gde su bolničari?

Anestetičar:

 Dobili otkaz... štednja.

Anesteziolog:

 A sestre?

Anestetičar:

Koje? One što nisu dobile otkaz? Pa gledaju TV... Zaštićene kao beli medvedi. Šta misliš što nisu dobile otkaz? Jer se trpaju sa ovim špiclovima. Evo ih ispred TV-a...montiraju se... Koja nije nabila silikone upravo ih gura... Čekaju da iskoči ona švabica...Ministarka Frau Helga Muller... Misle da će da ih gleda... Neko pustio buvu da će da obiđe našu bolnicu.

 

Anesteziolog:

A šta...i ona se loži na silikone?

Anestetičar:

Ma ne verujem... nego se montiraju...misle da se u Nemačku odlazi po veličini sisa a ne po broju ruku...

Anesteziolog (Smeje se):

 Lepo si to rekao... Sve naše hobotnice su dobile otkaze a ostale sisarke... Šta ćeš tako je kad  mudre glave pripadaju rodu sisara a ne oktopodima, pa im je bitniji broj sisa od broja ruku.

Nego... Odkud Frau Helga u našu bolnicu? Baš u našu bolnicu?

Anestetičar:

 Ne znam i ono što sam znao.

Anesteziolog:

 Pametno...pametno? A...profa... Mitke...Gde su oni?

Anestetičar:

 Profa ima neku klijentelu ( Pokazuje gestikulacijom na poprsje)... pa mene nahvatao da mu dovedem pacijenta... nekog Gospodina Mošu... A doktor Mitić čeka da mi završimo svoj deo posla.  A boli njih ona stvar što smo sinoć dežuraliiii... I što ne vidim belu mačku... I sada još da ostanemo zbog Gazda Moše... Jebo ih Gazda Moša...Oni drpaju pare, a ti arbajtuj za čast. Sinoć smo celu noć proveli u operacijonoj sali, a abdominalni hirurg drpio pare....Sad...ponovoooo...Ne mogu bre višeee... Misle da sam blesav.

Anesteziolog:

A bre... ne znam šta da ti kažem... Nosim te na duši... moraš sa mnom... Oči mi, ne bi mi bilo krivo što ovoliko radimo da znam da to radimo onako...ljudski... ili da mi kažu... Slušaj, Kole nema ljutnje... naša operacija košta toliko i toliko...Jebiga, nemaš izbora... ili idi ili radi sa nama... Omašio si struku... A ne sinoć!... primili ženu kao hitan slučaj, a onda shvatiš da je bila čista tezga... Koliko nas anesteziologa ima? Da nas lupom tražiš ne možeš nas naći... Umre li jedan od nas, umreće i drugi...Ako im ne pustiš pacijenta na operaciju! da te pojedu.... Makar i umro na stolu.... I posle što im svi lekari pobegoše?

Anestetičar:

Ajd da se ne previmo blesavi... Nudili su i vama...ali vi nećete...Ajd što vi nećete, ali ste mogli da uzmete za mene.

Anesteziolog:

Čuo si aaa...čuo si... pokvarenjače jedan... Inače, samo da ti kažem... nećeš se pokajati što ćeš danas biti sa mnom u timu... (Namiguje mu)... Nećeš.

Anestetičar: (Trlja ruke zadovoljno i krsti se)

Fala Bogu da vam došlo iz dupeta u glavu... da mi bar žena poveruje što me nikad kući nema... Manta mi se pred očima... gotov sam.

Anesteziolog:

Iskreno i ja ne vidim na oči... Da ima anestetika, pomislio bih da  negde nešto curi. Još malo pa će i utvare da mi se priviđaju.

Anestetičar:

 Aaaaaaa.... (Viče od straha i trlja oči)

U susret, sa jedne strane scene, dolazi duh koji vodi jare...( Duh je obučen u belu košulju, ima belu bradu, i dugu belu košulju), a s druge dolazi dr Mitić.

(Anesteziolog petlja oko monitora, okreće se i on gleda duha, pa trlja oči.)

Anesteziolog:

 Kažem ja... da ako nastave da otpuštaju poludećemo.

Dr Mitić:

 Oče, dosta je bilo... Sad ili nikad?

Duh:

 (Stavlja mu ruku na rame, pa na obraz ) Šta god da učiniš, ja sam tu... oko tebe... da te čuvam... Ne sveti se za moju smrt... i idi svojim putem.

(Odlaze. Duh sa jaretom na jednu stranu, a dr Mitić na drugu. Anesteziolog i anestetičar trljaju oči.)

Anestetičar:

 Kako sam se usr′o.

Anesteziolog:

 A ja zaćutao kao nem. Što si se usr′o?

Anestetičar:

 A što ste vi zaćutali?

Anesteziolog:

Za trenutak me obuze takav umor. Ili je procureo gas koga nema, ili sam prsao od umora... ili mi se ukazao Mitke kako priča sa nekim duhom.

Anestetičar:

 To treće je najverovatnije... I ja sam zato vrisnuo.

Anesteziolog:

Hoćeš reći da je veća šansa da vidiš vampira nego anestetika... Ajd’ idi po pacijenta, a ja ću da proverim aparat. I ja bih vrisnuo da od straha nisam zanemeo (Govori sebi u bradu i vuče se za uši) Možda se i stvarno pojavio vampir? Ko će ga više znati. Umiru nam svaki dan. Kako ide sa ovim otkazima, samo čekam kad će mrtvi da nas reanimiraju.

(Ulazi  anestetičar gurajući kolica na kome je pacijent koji puši kohibu i viče.)

Anestetičar:

 Ovo stvarno nema smisla. Ovaj neće da gasi cigaretu.

(Pacijent je u polusedećem stavu. Pokriven čaršavom. U ruci drži cigarilos i purnja. Okreće se anesteziolog.)

Anesteziolog:

 Šta radiš bre ti? (Obraća se pacijentu)

Pacijent:

 Pušim.

Anesteziolog:

 Stvarno? A ja mislio jedeš kikiriki.

Pacijent:

 Sine, nisi ti tu da misliš niti tumačiš. Mene profesor operiše... Uostalom jel’ znaš ko sam ja? 

Anesteziolog

(Gleda u karton):

 Pacijent Momčilo Mitić.

Pacijent:

 Poznat kao Gazda Moša... Gazda Moša... Svaki obrazovan čovek zna ko je Gazda Moša.

Anestezilog:

 E vidiš Gazda Mošo, ja sam neobrazovan. Žalim, ali nikad čuo.

Pacijent:

Dozvolite da se i zvanično predstavim...Gazda Moša.Vlasnik lanaca restorana „ Jarence“, Fakulteta za strukovne studije u oblasti genetskog inžinjeringa i menadžmenta u izradi mesarskih prerađevina od svih vrsta mesa,  kao  i mesare „ Jarence“.

Anesteziolog:

 Opaaa...kakve reference.

Pacijent:

 I lični profesorov i Milkin prijatelj preko dvadeset godina... Cohiba ( Drži je u ruci i odvažno pokazuje)...Odlična je. Morate da probate. (Pućka ispuštajući kolutove) Doneo sam juče profesoru i Milki kao i bocu Čivas Regal Royal Salute, 50 godina star... sedimo, pijemo i pušimo... I kažu oni „ Gazda Mošo dok popijete jedan Čivas i popušite cigaretu, operacija je gotova.“

Anesteziolog:

 I vi zapalili Cohibu?  Još Čivas fali pa da krenemo sa odbrojavanjem?

Pacijent:

 Tu je i Čivas (Izvlači ispod čaršava).