Mladi revolveraši

Srbija je šokirana još jednim vršnjačkim nasiljem. Čak se i srpski Eliot Neša umešao u rešavanju slučaja. Ne znam da li će svu decu koja besumučno tuku svoju vršnjakinju pohapsiti, a onda krenuti na nastavnike, pa na policajce koji su čuvali zgradu, pa na vojnike koji su čuvali policajce, pa na skupštinu UN-a koja čuva sve vojnike... I sve će Eliot Neša da strpa u bajbok, ali rešiće stvar. A onda sve njih treba prehraniti. I naravno pšenicu sa plodnih srpskih oranica će imati ko da kupi. Jedina čista para je para došla iz državne kase, a još ako je iz UN-a, duplo vredi. Ne zvao se on Eliot Neša, ali tako će biti... Dok se ne probudi...

A do tada će  slušati Blase of Glory...

Pripadam generaciji koja je odrasla uz pesmu Čika Ršuma „Domovina se brani lepotom“. Ali pre nego što sam i stigao do čika Ršuma već sam znao naizust „ Starca Vujadina“ i čitavu sapunicu pesama o Marku Kraljeviću. Rano su me učili kako se junak postaje da se družinu ne izdaje, ma koliko prut učitelja sevao, i slabiji od sebe nikada ne dira.

I neumevši da zgodim slovo R do besvesti bih ponavljao reči pesme kako  Kraljević Marko ubija Musu Kesedžiju:

„Kad to viđe Kraljeviću Marko,

Proli suze niz bijelo lice:

Jaoh mene do boga miloga,

Đe pogubih od sebe boljega!"

Ali život ide dalje. Šta će on.

„Pa on Musi odsiječe glavu

I baci je Šarcu u zobnicu,“

Ali tada nisam skontao da je on glavu Musinu odneo Stambolskom caru. Moj deda se u politiku nije razumeo.

Sa prvim prolećnim danom birao se najlepši vrbov išarani prut. 

Ništa za seljačku decu nije bilo tako strašno kao roditeljski sastanak. Menjali bi se i sa Malim Radojicom kada mu klince pod nokte Turci nabijaju, i sa Stevanom Filipovićem (za  koga nam je učitelj plastično pokazivao kako su ga vešali)... samo da roditeljskog ne bude. To je značilo duplu katastrofu. Prvo bi roditelji tukli ispred učitelja, zbog sramote i časti, a onda kada bi đaci stigli kući proradio bi očev kaiš zbog neučenja i zarad opšteg dobra. Knjiga daje lebac. Ali tako je bilo nekada u zaostalom patrijarhatu. Onda se svašta izdešavalo. Ispretumbalo se. Došao je vek gde se lebac pretvara u lebicu :-) zbog političke korektnosti.

I odnekud stvoriše se različite tetke u crnom, šarenom, belom...ili ko zna u kakvom vešu  da odbrane dečicu od nasilja svake vrste. Sokrata su ubili, ali Filip Višnjić je bio odveć star i slep da ga nađu, pa lakše našli neke fondove da zajedno, zločinačkom vaspitanju dece, konačno već jednom stanu na put. Mora se nasilje proterati - ne iz škola, već i iz kosmosa. I ne ide da Šarac jede Musinu glavu. Niti da se gleda kako Prle tamani Švabove. To je za one iznad 16 godina. Deca treba da se uče toleranciji.

I bila u mojoj čaršiji jedna teta koja se užasavala svakog nasilja. Ali je zato ljubav obožavala. Bila slobodumna i vrlo napredna za svoje, zrele, godine. Tada u mojoj čaršiji, nije se znalo šta je razvod braka. Opasnije je bilo da se spomene švaleracija nego da se opsuje tatko svih naroda i narodnosti. Za čast se gubila glava, za tatka se išlo u ćuzu. Ali za to je bila ta teta koja se nije libila ničega. I što bi rekao moj drugar Aca, kada smo se pripiti u nekim sedamnaeseim vraćali sa terevenke, „ Nije mi jasno kako smo uvek mi u onoj drugoj polovini“. Ali bilo kako bilo, stvarno smo bili u onoj drugoj polovini- koja uvek nije. Prva polovina je već bila zaražena novim demokratskim tekovinama na čijem čelu će upravo biti-ona.

I ićiću jednom kao student u prestonicu, a ona će sedeti pored mene otvarajući fasciklu sa imenom jedne poznate Nevladine organizacije koja će zastupati ljudska prava svih: i onih koji su bili u njenoj polovini, i onih koji su bili u onoj mojoj polovini. Bilo kako bilo, postaće jedan od propovednika Novog svetskog slobodarskog pokreta. Zaštite ljudskih prava. I po prvi put će u svojoj ruci držati plajvez, fasciklu, imaće naočare kao što nose učeni ljudi. Dobiće čast da je snimaju kamere. Pojavljivaće se više puta na TV-u. I posle svakog pojavljivanja, pored njenog imena, biće po jedna titula više. Ništa čudno-kao Pavle Korčagin. I Pavka je krenuo ni iz čega.

I učiće nastavnike kako da uče decu. Nastavnici će to plaćati. I učiće decu kako da uče nastavnike. Nastavnici i roditelji će to plaćati. A onda će se sve te žene i muškarci nataknuti naočare na nos i sa svom ozbiljnošću učiti  profesore i ministre kako se bori za ljudska prava. Teraće ih da nose suknje i pantalone, pa onda pantalone i suknje. Smisao života jeste u krojaču. Bitno je da krojač može da napravi takvu odeždu da čas može biti suknja, a čas pantalone. Da budu jednaki.

Profesori neće smeti da od dece traže da svoje koltove ostavljaju na ulazu u školu. Demokratski i civilizovano,a ne kako je bilo ranije. Ostaviš kolt, sablju na ulazu škole...pa kada se časovi završe uzmeš ih natrag. Da deci ne smetaju kad izlaze ispred table.

I sve ovo zvuči poprilično realno... Šta bi bilo da je zlostavljano dete stvarno imalo kolt?

Žuta štampa bi, ako je dete iz nižeg socijalnog staleža, napisala da je zbog nasilja u porodici dete poubijalo petoro dece i da je metkom razbilo prozor.

Dete bi oduzeli, a roditelje strpali u bajboj.

Ukoliko je dete iz više klase...To je nemoguće viša klasa ne ide u te škole gde se   dešavaju ubistva i iz kojih se deca  takmiče po matematičkim olimpijadama. Takmičenja su namenjena gladijatorima.

Onda bi Žuta štampa pisala o monstrumu koji jede o državnom trošku...

Pa bi pisala o babi koja je kada se dete rodilo videla krst na njegovom čelu i znala  da će sotona da upravlja njime... I da će jednim metkom da razbije prozor...

Onda bi žuta štampa pisala o staklorezcu koji je pravio prozor...

Onda bi staklorezac učestvovao kod Miomira Marića i pričao kako je pravio prozor koji je pogođen iz kolta 45. Kako je metak prošao da se prozor nije razbio.

I Miomir Marić bi zvao Cicu iz Parova i kokoške moje tetke bi ostale nenahranjene. Tetka ima sedamdeset godina, i nekada je slušala Veselo veče na radiju Beograd.  Za one mlađe, to je kada Mija i Čkalja, Žika.. zajedno sa Brankom Veselinović...uveče kada se krave pomuzu, na Radio Beograd izvode skečeve (videti na Vikipediji :-)) . Ali od kada je starost stigla postala je redovni mušterija Dečije televizije Happy.

I ne znam kakve veze, sve ovo što napisah, ima sa nasiljem u školi gde je gomila siledžija prebila jedno dete. Možda, da su ih dede i babe, učili epskim pesmama znali bi šta je junaštvo. Možda da sam ja bio u onoj polovini, skontao bih šta su ljudska prava i ne bi ovde trošio reči.

Fakat je da se od dece prave ubice: dozvoljeno im je da guraju prst u šteker; da crtaju brkove nastavnicima i snimaju ih kamerama; kad odrastu ne mogu da odu u vojksu i da bar neki „drkadžija“ od desetara pokaže kako se  namešta krevet i čisti WC; u svojim dvadesetim uzimaju od matoraca; u svojim tridesetim žive kod matoraca; a u svojim četrdesetim se ne osećaju kao matorci...a u pedesetim život tek počinje... Dobro došli u Novi vek. Dvroržak-ko to beše?

I otprilke kada sam prvi put video tu tetu, Jon Bon Jovi je izbacio pesmu iz „Mladih Revolveraša“ Blase of Glory. Blesak slave mladih tek nadolazi. Biće kažnjen razredni starešina  jer je zaškripeo stolicom i iznervirao decu.

 Kad vidite da bilo ko vrši bilo kakvo nasilje, obavezno prijavite na telefon. 

 Izbiti iz glave Malog Radojicu...

 A svaki narod ima nekog svog Radojicu... 

A Radojica ume iz inata da ne kupuje vaše proizvode i podbunjuje drugu decu...

Kriv je nastavnik, što je škripao stolicom.