O mom putešestviju u Etiopiji...Titu, Hajlu Selasiju, fosilu Lusi i Krkobabićevoj viziji - III nastavak

Milen Ruskov, odličan bugarski pisac, u svom romanu Uzvišenje (kniga koja na jedan tragikomičan način poput Don Kihota prikazuje bugarsku revoluciju protiv Turaka, Dereta, 2017.) ima jednu zanimljivu anegdotu:

 Turci srušili i opustošili sva sela sem Kotena, jer je bio neki Gazda Božil koji je napravio najbolje utvrđenje. Čestit, običan i prostodušan svet ga obožavao: „To je čovek, gazda Božil...Jednom se takav  čovek rađa... Svaka ti čast gazda Božile... Da ti stegnem ruku gazda Božile...da tebe nije bilo, svi bi izginuli“  Govorio je običan svet ulizujući se najpametnijem čoveku bugarskog mesta Koten i birajući ga stalno za kmeta. I desi se revolucija. I ti isti ljudi ubiše gazda Božila ne trepnuvši. Ubiše ga kao  zeca. Dođoše revolucionari, i poče narod da priča... Što je bio gazda Božil čovek, takav više se ne rađa... Pa što ga ubiste, majku vam jebem,zapita neko, a oni  naravno odgovaraju-pogrešilo se. Ne pogrešili smo, već pogrešilo se.

Ljubamica Tita i Salasija živi kao da je na budžetu

Tako je bilo i sa Hajlem Selasijem. Ubiše ga komunisti, da Tito nije stigao ni čestito da se podruži sa njim. Da li se Tito zgrozio varvarskog čina komunista, ne znam, ipak je on bio više car nego komunista.

I Car Salasije Caru Titu da najbolju vilu u Adis Abebi a sa njom i dve kornjače. A dvorište vile, tj ambasade je toliko veliko da bi mogle da pasu ne samo kornjače već kao da je namenjeno celokupnom diplomatskom koru kada bi se kojim slučajem vratio svom starom zanimanju-stočarstvu. Naravno, u to vreme niko nije ni slutio, a iskreno ni ja, kada sam bio tamo, da će se naša diplomatija baviti uzgojem ovaca.

Sa ambasadorom i drugim sekretarom ambasade

Ali bilo kako bilo, kao neko ko ne voli pravila, a ne može bez njih, utegao sam svoju pustinjsku uniformu, natako plavu kapu, vezao što sam bolje mogao plavu ešarpu i iz stana mog druga Rileta otišao u zvaničnu posetu diplomati (tada drugom sekretaru) Aleksandru Ristiću; njegovoj ekselenciji ambasadoru čijeg se imena ne sećam; i Dragančetu, finansisti i bivšem vojniku sa kojima sam najviše raspravljao o besmislu smisla, i kod koga su kornjače najviše volele da idu.

Navikao Tito kornjaču, pa Dragan muku muči

E te kornjače koje su poznavale i cara Tita i cara Salasija, sada šetaju sobom u kojoj živi Draganče dok mi govori o uticaju Tišine Meše Selimovića na njegov život u nekoj fazi.Ili, jel'te što bi naš narod rekao, palamudimo, dok Rile ulaže poslednje diplomatske napore da našoj delegaciji obezbedi sve uslove kako bi se na samitu Afričke unije osećali kao Car Tito i Car Salasije.

I šta ću ja nego da šetam po Adis Abebi, kupujem ananase koji su jeftiniji nego jabuke kod nas i ubijam se guleći ih. I tada sam skontao da je čitav moj komunistički život totalni promašaj. Naime, moj drug Rile, kao momak, imao je  devojku koja mu je spremala, kuvala i mislila da sve stvari budu na mestu, a ja, isto to, samo nenavikao da me drugarice služe. Iako su i u komunizmu bile kućne pomoćnice.Ali, bio sam u zemlji Titinog druga gde su sve drugarice ravnopravne sa nama. Bilo bi neučtivo. I tada će ona: „Gospodine, mogu li da vam očistim ananas?“, „ Ma taman posla, mogu ja to sam“. „Gospodine, da vam očistim...“, gledala je kako se mučim. „Ma mogu ja...“

I više nije pitala. Onda sam pitao ja nju. Iglice ananasa su bile svuda po meni, zadovoljstvo da vidi jednog belca smotanog, ulepljenog i iglicama izbodenog je bilo ravno antiimeprijalističnom ustanku. Belac je popustio.

I šta ću ja nego da lutam ulicama Adis Abebe. Oko mene svako pokušava da mi uvali šta god pomisli. Namirisali me da sam glup za trgovinu. Kao da su iz Leskovac, doduše, malo nagaričavi... I tada mi priđe jedan momak koji me na engleskom pitao odakle sam. I zna zemlju u kojoj će budući predsednik da peče rakijuj I žuti ljudi se napiti vode sa Morave. 

I rekoh, mali dobio si posao. I razgledanje Adis Abebe je počelo. Pokazao mi predsedničku palatu; pili smo čaj u čajdžnici; jeli neke tradicionalne kolače; pričao mi o sebi, kako je student iz Eritreje koji je došao u Adis da studira poljoprivredu i kako namerava da se uvali u vladu da bude stručnjak za poljoprivredu. Pomislih, ovaj se uklapa u Kremansko proročanstvo. Pokazivao mi je crkve i džamije. Hteo sam da uđem u jednu za koju mi je on rekao da je najstarija, i sada mnogo godina kasnije, ne sećam se koji je imala značaj, i ja sam hteo da uđem ali morao sam da se izujem. Pogledao sam moje cipele, pogledao cipele vernika,a religija nas uči podeli svega nas koji imamo sa drugima koji nemaju.

Nisu mi se cipele delile. Okle sam znao da neko neće da ih zameni. Greškom. Tako je bilo i kod nas u selu kada sam bio klinac. Svi su kod nas dolazili da paze televizor. Tako se govorilo paziti ne gledati. I kada bi se završio Vruć vetar ili Folk parada, koje bi deda  Jova prespavao hrkući na stolici, i svi krenuli svojim kućama, zavladala bi opšta jagma koji su čiji  opanci. Da bi se sutra ceo dan jurili po štalama i oborima razmenjujući opanke. Povučen tim iskustvom, ostao sam uskraćen kulturnoumetničkog razgledanja bogomolja. 

Čuvari Nacionalnog muzeja Etiopije

Otišli smo u Nacionalni muzej Etiopije. Na kapiji obezbeđenje nam kaže, muzej je trenutno zatvoren zbog renoviranja. Ma i kod nas je prijatelju već odavno zatvoren, čekaju da daju 40 godina Titu. Velika tuga, znam kako se osećate. Slikasmo se, i pusti nas čovek unutra. Gledam fosile bljaka, životinja, mamuta i eto ti  iskopinu najstarijeg čoveka. Lusi majmun. Njegov skelet i pretpostavka kako je izgledalo. Pomislim kako bi on lepo stajao u kabinetu Krkobabića, i pomislim kako se u Kremanskom proročanstvu nije napisalo da će doći tetka iz Kanade i svom sinovcu, ljubitelju fosila, napraviti najveći muzej, čega drugo, nego fosila.

 I dugo sam se zadržao u tom muzeju. A najviše bogami pored ogromnog carskog prestola Selasija. Na zidu ogroman portret. Stalo je njima do njega. A ubili ga. Jebi ga, zajebali se. Kako reče Ruskov u svom romanu. A dobar čovek beše.

Ako postanem vojni penzioner i ja možda budem u PUPS-u

Lusi, austrolepticus najstariji i počasni član PUPS-a. Najstariji fosil žene a ime je dobio po pesmi Bitlsa Lucy in the sky with Diamonds.

Završismo kulturno umetničko razgledanje, te ajd' negde da odemo. I pitam ja njega ima li negde neko mesto gde izlazi mlad svet. Njemu osmeh od uveta do uveta. Kaže, naravno. Pa vodi me, rekoh ja njemu ne sluteći ni najmanje šta sam tražio, a šta će on tek da mi ponudi.

Idemo pešice glavnom džadom, pa skrenemo u neku manje glavnu džadu, pa nekom udžgaricom od džade...i meni sve postaje po malo sumnjivo. Rekoh, ovaj ćeme premanda. Zastanem i pitam ga gde idemo, a on mi kaže tu je blizu i da njegov rođak drži kafić gde idu mladi. Pomislih, nisam tražio u tri lepe materine...al' ajde....zdruzili se. Jos sto metara, kaže on. Pristanem. I ispred nas kapija. Kaže on, to je ovde. Meni čudno. Nikog nema. On otvara kapiju, ulazimo unutra, bašta prazna, lokal prazan, ima šank i neke neobične male ugaone garniture kao u arapskom svetu. Unutra samo nas dvojica i izlazi jedan muškarac.

Predstavlja me moj novi prijatelj njemu, on mi ponudi da sednem, nisam stigao ni da se okrenem on lupi dlanom o dlan i izleteše, ni sam ne znam koliko devojaka u belim etipljanskim haljinama samo prikačenim na telo. Jedna mi seda na jednom kolenu u krilu, druga na drugom, jedna me grli jednom rukom, drugoj skidam ruku sa vrata. Pokušavam da se pomerim, ali se osećam kao da sam u jednoj  starogrčkoj priči gde me gomila zmija uvlači sve dublje i dublje, a ja nikako da se ispetljam. Tada ustadah naglo i pravac-vrata. Moj prijatelj krenu za mnom, za njim i devojke i odjednom se stvori i gazda da me pita šta nije u redu. Ma sve je u redu moj prijatelju, rekoh ja njemu, ali upravo stiže moj ministar inostranih poslova i moram da odem u ambasadu.Naravno da sam slagao. Nije imao pojma ministar ko sam, a još manje gde sam. Mada, nisam siguran da ne bi želeo da mi pravi društvo.

- A odakle si, pita me gazda. 

- Iz Srbije, rekoh ja njemu.

- Slobodan Milošević-kakve li sreće u gazdinim očima. Trgovac stari. -Ja volim Slobodana Miloševića... On je jebo mater NATO-u..

- Au brate...ala sam ga ja najebo- pomislih u sebi. Čvrsto mu stegoh ruku uz obećanje, da pošto voli Slobadana Miloševića, da ću probati večeras, mog ministra inostranih poslova da dovedem u njegov klub, a sada stvarno moram da idem. Samo još da me pusti. I pusti me čovek.  Izleteh pobesneo iz gostione koju voli mlad svet. Moj drugar mi traži pare, a ja ga oterah u tri lepe materine. Mislio sam da je drugar i da neće pare. Naravno šalim se, ali toliko sam bio besan da sam mu dao neku siću. Posle mi bi krivo. Nije čovek kriv što ja nisam mlad. A tek Rile što mi je održao bukvicu, šta ćete kada nisam završio Diplomatsku akademiju. :-)

I na kraju, pitaćete me ko je bio ministar? Odgovor je: ko god da je bio, da je ambasador odobrio predlog mog druga ili jel'te drugog sekretara ambasade da kao pripadnik vojne bolnice u Africi prisustvujem večeri, verovatno bi ga odveo na mesto gde su Titi i Sejlu igrale prelepe devojke u lepim belim haljinama; a ministar bi pozvao još kog ministra; a ovaj još koga i dogovorili bi se na keca o čemu god da su pregovarali.

Ovako, ambasador je hteo ministra samo za sebe, ministar bio viđen ali ništa video nije. A od posla, sem policije koja je toljagama i pendrecima mlatila neke demonstrante, sumnjam da je išta bilo.