Putovanje za Ulambator- roman o životu prepodobnog Despota

Od Ulambatora do zatvora. Da je bar od zatvora do Ulambatora pa da znaš zašto si tamo. Ne, nego ovako. Kako samo ja umem sebi da udesim. Krepaćeš Despote k'o kakvo živinče. Nit' će iko za tebe i znati da si ikada i postojao. Da imam bar jednu olovku ili komad kakvog kamena pa da na zidu išaram Ovde je ležao i umro Despot po pravdi boga a da ni sam ne zna zašto, ali nemam.

Premudra uprava izvuče i pertle, i kaiš i sve kopče, pa te tako, razgaćenog ko da ćeš u kupleraj, a ne u zatvor pošalje u podrumče. Ono jes, seks će da bude, no sa državom se uvek zna ko je donja stranka. Čuj, daj pertle da se ne ubiješ. Ma da, moji stričevi izgiboše za mitraljezom, đed na tenku, drugi đed kod raspuštenice, a ti ćeš se zamaći na kineske pertle.To će možda ovi razmaženi Begeši. Da se okače ako propuste rejv party, a jok mi. Ne vala mi Despoti.

A i ko će uopšte i znati Ko je Despot? Nema istorijske ličnosti da nije na betonu guzicu rashlađivala i Mitrovački klijent bila. A sad, ovim razmaženim krimosima s parfemom i nežnom guzicom obolelom od hemoroida, država od robije hotel pravi. Ili im stavlja nanogicu i šalje ih u pravi pravcati hotel. Inače, niko u kriminalce otići neće. Svi će u pevače. A šta će onda zatvorska uprava? Da se prekvalifikuje u dečiji vrtić? Ili će samo ovakve budale i zanesenjake vatati.

Ma tebe će Despote u najboljem slučaju dati Medicinskom fakultetu da se studenti uče gde je nekada stajala glava. Pa pisao ti po zidu ili ne pisao.Ono pinceta, pa onda izvuče semenku iz prkna i pogodi marku piva koju si s Mircom pio.

Da je bar kakva poštena i mirisava klozeta pa da čovek porodi bar deo muke, pa da onda onako, sveže, na novom početku vidi šta će. No ne dadu zlotvori.Čučavac iz Hitler jugenda. Da bar mogu da zatvorim vrata kao u svakom kupatilu. Najn vrata, samo zidić, koliko da strina baš ne seva s ostalim državnim gostima. Jok, država želi da  kada si već toliko zasr'o da te hapsi, da bar osetiš i kako miriše- to, što se iz velike nužde izbaci.

Sreća pa me onaj Dobri inspektor posla na klupu da sednem. Priznaj pa priznaj, zapeo onaj Loš. Ma šta da priznam čoveče? Ma priznaj da si mozak falsifikovanja platnih kartica. Ovde imaš spisak svih banaka koje ste ti i tvoji saradnici opljačkali. Reci imena svih saučesnika, a onda se možda možemo i nagoditi. Kako on to meni reče, samo što me šlog ne strefi. Pa da sam mozak u falsifikovanju bilo čega ne bih me nikada uhvatili. Klatim se u mestu samo što se ne srušim. Usta mi se osušila kao da imam sušicu. Ajd', idi sedi na klupu u hodniku, reče mi Dobri, i to je bio najvažniji trenutak u mom dosadašnjem životu. A klupa kao da je dva kilometra daleko, a ne dva metara iza vrata. Vučem noge, a cipele bez pertli mi landaraju kao da su jedino one srećne što sam dospeo u zatvor. Sreća pa je meni život vazda bio bajka. Te su i ovde Dobri i Loš. Makar i  inspektori.

I Dobri, kao i uvek pobedi. Da me Dobri nije poslao na klupu, sve bih priznao. Da je išta bilo, rekao bih i što jeste i što nije. A kako je verovatno svašta bilo, ali ja nisam taj ko zna šta je bilo, priznao bih sve što bi mi Loš sugerisao.. I bio bih  na putovanju ka nekom od pravih zatvora a ne u ovom pritvoru. Ovako, nastavlja se isčekivanje za sutra. Valjda ću do sutra da pronađem noge. Ne osećam ih. Ne od straha, davno sam ja sa strahom raskrstio, čim me je život na ulicu bacio, već od od onog kada te razmazuju kao da sa cipela u travi skidaš slučajno nagažen pseći izmet.

Kada su mi u ErgoPro došla ona dvojica uglađene tranzicione gospode da naruče kompjutere, pomislih, ima Boga. Bog te pogledao Despote. A svašta mi se izdešavalo zadnjih mesec dana. Kako sam ušao na aerodrom Nikola Tesla, na kome su upravo otvarali novi terminal, kao da me duhovi onih lopova što nameštaju tendere spopadoše. Lepo se uvuče neki đavo i poče zajebancija. Prvo, eto ti novinarke RTS-a. A kako ti se sviđa, pa kako ti se sviđa. Ko da sam ja sad s aerodroma danjivo i noćivo, pa znam kakav je sad. Milena me ispraća a ja zvocam u kameru. Kaže mi moj kum Mirac, koji me iz Niša sasvim slučajno gledao na TV-u, da me nikada utučenijeg nije video. Sve što imadoh ode na neki put.Majka na večni, Milena ispraća mene na put za koji ne znam kako će da se završi, a i ona polako posle toga na svoj, a ova me pita kako mi se sviđa aerodrom.

Kao da ja znam kako izgledaju drugi aerodromi. Pa pri put sam na aerodromu da čekam avion. Prvi put ću sesti u avion. A jesam nekada sanjao kosmodrome i rakete. Sanjao sam sjaj zvezda, sanjao, kako se ja Despot žrtvujem za boljitak čovečanstva, ulazim u raketu i odlazim u kosmos, makar i bespovratno.  Za napredak čovečanstva, potrebna je žrtva. A vazda mi je bilo smislenije pametno se žrtvovati nego uzalud živeti.

Kada odrasteš u ravnici, iznad koje je zvezdano nebo , čini se, jedini put ka gore, hteo ne hteo, počneš da sanjaš taj daleki svod i svetla koja se prostitu od horizonta do horizonta. Odrastao sam čitajući o Merkjuri programu, Ciolkovskom, Gagarinu, Titovu,Tereškovoj, tragajući po knjigama Ursule le Guin, Asimova i Klarka za nekim životom  u svetu koga nema, da bih onda imao onaj moj u svetu koga ima. Ućiću u avion diveći se kako je čovek spojio nespojivo. Zemlju i nebo. Sto godina posle braće Rajt. I ovde Despote kasniš, kao što kasniš za sve u životu. Kakav su život imala ta dvojica? Zamisli da ujutru jedva čekaš da otvoriš oči da bi video da li će nova modifikacija krila, koju si noćas sanjao, popraviti performanse aviona koji si već poslao u vazduh. Aerodinamika.Zamisli kakav je život kada živiš verujući da ćeš u svojim vazdužnim kočijama preleti sa jednog kraja sveta na drugi? Da gledaš ljude kako se dive tvom verovanju u nemoguće? Kako je lep bio prošli vek? Vek otkrića, nade, neuzaludnog života, neuzaludne borbe, neuzaludne žudnje za ispunjenjem snova... Vek koga tražim u veku koji dolazi. I koji nalazim ovde u pritvoru 29. novembra između zidina po kojima si mislio da stoje krvlju ispisane svakojake parole i imena. I da su neki Vasa sa Dorćola, Mile iz Lazarevca, Pera, Ćamil, Žare i ostali koje ne znam ni ko su ni odakle, pisali grafite kao nekada što bi činili Crnorukaši ili komunisti.

Tražim da nađem neki pametan grafit, tipa, Smrt okupatorima, Živela sloboda, Dole lopovska bagra, Smrt feudalnim i sirovim kapitalistima, Dole pljačkaška privatizacija, Jebo vas onaj ko vas pusti u sledeći razred... ali od grafita takve sadržine ni traga ni glasa. Niti bilo kakvih grafita. Jer kada se ovde ulazi, sve se uzima. Tako da je sigurno bio neki Vasa, Mile, Pera, Ćamil... I sigurno da su imali čime, napisali bi i mnogo više od onog što sam ja naveo, a što si po nekim filmovima mogao videti ili očekivati. I  se ne čuje vrisak nekoga koga  ne deru od batina, niti  neki policajac namerno urla da mi, zatvorenici, pomislimo kako će nas drati ako ne priznamo. Tišina. Verovatno neko ima šta da prizna, a koliko je onih koji priznaju samo da bi skratili agoniju Lošeg inspektora. Uostalom, pre braće Rajt, Nemac Oto Lilijental će izgubiti život verujući u svoju parnu mašinu koja može da leti. Pa ako je on poginuo verujući u bajku da čovek može da leti, poginuću vala i ja nedozvoljavaući da Loš inspektor u svom dosijeu upiše sebi recku da je uhapšen mozak falsifikovanja platnih kartica. Glavom i bradom Ja, Despot. Samo još da saznam-kako.