Wish you were here

Igrali smo fudbal na crvenoj zemlji po kojoj je bilo nemoguće svo kamenje očistiti. Teško se čisti kamenje sa zemlje koja nije tvoja. A tamo nije bila zemlja moja. Drugi su uzimali drago kamenje, a mi smo bili tu, da sklanjamo pravo, kako bi samo igrali fudbal. I dok ovo pišem sa youtuba slušam kako Dejvid Glimor u pesmi Wish you were here pita: I da li su te pridobili da prodaš: Svoje heroje za duhove, Vruć pepeo za drva? Vruć vazduh za hladan povetarac? Hladnu udobnost za promenu? I jesi li razmenila sporednu ulogu u ratu za glavnu u kavezu?

Nekada ja kavez imao šipke iz koga si mogao da pobegneš, danas kavez nema tih strašnih metalnih šipki, već samo prostor iz koga ne možeš pobeći. Jesmo li razmenili  sporedne uloge u ličnim ratovima za glavnu u kavezu? Gejmor samo pita. Izbor uloga u svetu robstva postaje lična stvar. Jer svako je zarobljeni na isti način i osuđen bezizlazom jer se nema gde pobeći. Wf talasi su svuda, ma gde god otišli. U vreme nastanka pesme nije bilo WF-a. I da ih nema, odlaziš bilo gde samo da ih nađeš. Robstvo stiže informacijom. Pesnik je predskazanje. Zato je i osuđen samoćom iz koje ne može pobeći ma koliko sveta oko njega bilo. I da li su nas pridobili da prodamo svoje heroje za duhove?

Domaćini su iznosili zastave

Došli smo da igramo fudbal u vojnoj bazi Egipatske vojske. Svuda se oseća mladost. Nose brkove, šale se, trčkaraju...oseća se atmosfera kao kada sam bio na redovnom odsluženju vojnog roka. Očekivao sam da neko frkne i kaže gušteriiiiiiii... Ali umesto toga dočekala nas je pesma srpske majke. Diplmatija je čudo. Hteli Egipćani da nas ugoste, pa im verovatno neko rekao da mi imamo našu majku Cecu, i da je smrtni greh ako nas ne dočekaju njome. I šta ćemo nego na sisu kod nje. Moral nema cenu. Osobito kada igraš fudbal u dalekom svetu.

Postrojili smo se zagrljeni na sred terena. Slikali sa zastavama i fudbal je počeo. Njihova mladost protiv naše zrelosti. Takva je Srbija zemja. Zrela. I ne stigne šljiva da uzre, a već se sa stabla otrese. Otkotrlja se u travu. Zagubi. I nađe je i pokupi kakva životija koja slučajno protutnji. I Da bar ostane koštica za seme, ali i ona biva posejana na nekom drugom mestu.

Ko je pobedio, ne sećam se. Mislim oni, sa jednim golom. Znam, umalo da se zabijem u žicu kojom je teren bio ograđen. Tada sam prvi put osetio da starim. Do tada-nikada. Izgara me neka živost od kada znam za sebe. Mogao sam nekada sa zemlje  iz  mesta u kamion da skočim ,a sada umalo da se zabijem u bodljikavu žicu.

Njihova baza je bila na jednom uzvušenju. Iznad njega je bilo malo brdašce. Ali baš malo. Centralnoafrička republika je ravna kao ringla, A Egipćani su napravili sebi bazu ispod samog brdašca na obodu šume. Imali su i osmatračnicu. Zvao je njihov komandant našeg komandanta da mu bude gost.I da zajedno obilaze straže. Posmatraju, analiziraju... Nedostaje oficiru da bude oficir, makar imao i sve ugodnosti ovog sveta. Ne dostaje mu taj miris zemlje, svega pod konac, isčekivanog straha koga će se setiti kada bude prošlost, mirisa puščane cevi, želju da nađe manu tamo gde je nema- jer uvek može da bude bolje. Baš tako, uvek je bilo vrlo dobro, nikada odlično. Takva je nekada bila vojska koju sada, ovde, u ovoj Egipatskoj bazi osećam. Kao i miris sitnih pakosti  koje kruže oko mladih egipatskih oficira, i koje su kružile oko nas kada smo bili vojnici.

Napravili su večeru u našu čast. Tradicionalna Egipatska jela. Čaj. Kolači. Miris orjenta koji nam je mnogo bliži od bilo kakvog čiz kejka. Proputovao sam svet, upoznao narode razne, ali nekako, druženje sa Afrikancima i Azijatima je bilo prirodno i spontano... Dok sa našeg kontinenta - samo sa onima protiv kojih smo ratovali. Od Šiptara, Muslimana pa do Hrvata... bliže nismo imali. I nije to ona blizina reda radi, već stvarna blizina. Neka čudna ljubav i međusobna brižnost. Kao osećanje na toplinu vrelog kreveta iz koga si ustao, obukao se i izašao vani nadajući se da kada se jednom vratiš bude isto tako topao. Tamo sam sreo divne naše ljude koji su bili kao i ovi Egipćani.

Sedeli smo ispred komandnog šatora. Na malom brdašcu na kome je vetar stalno pirkao. Bogatstvo za vrelu i sparnu Afriku. Posluživali su nas plodovima Egipta. Ja sam sedeo među njima i smejao se poštapalicama. Rekao sam im da su nekada, u prvom svetskom ratu, svi srpski oficiri nosili brkove kao oni što nose sada, i da ću do sledećeg viđenja i ja da pustim pa da se slikamo. A oni su mi obećali na poklon uniformu njihove vojske koju na žalost nisam uspeo da dobijem. I tada, dok je neka jaretina bila na stolu, jedan od njih mi reče:

- Saša, priznaću ti nešto. Nadam se da nećeš da se uvrediš.

- Šta?-pitao sam znatiželjno.

-Kod nas u Egiptu...Mi najviše volimo da jedemo prstima. Svako uzima iz zajedničkg tanjira i takav je ručak.

- Pa to je najlepše. I kod nas je bilo tako nekada kada sam bio dete. Svi smo jeli iz istog tanjira. Posebno kada se radio na polju. Pa se napravi salata i svako uzima svojom kašikom, a meso se naravno uzimalo prstima.

- Stvarno? A mi mislili da ćete vi čudno da nas gledate zašto jedemo prstima?- nasmejao se mladi oficir.

- Ma kakvi... Pokazaću ti sliku.

Ovaj u majčinom naručju sam ja

Pokušavam da otvorim fejsbuk, ali internet je toliko loš da ne mogu da učitam sliku: ja šestododišnjak, sa mojim ujacima, tetkama, babom i dedom sedimo za sofrom i jedemo maštenicu iz jedne činije. Vrućina, kakva je ovde u Africi. I deca bila- kakva su ovde u Africi. Bacali se u slamu posle vršidbe zamišljajući da se bacamo u kakvu reku goli kao od majke rođeni. Nikada mi ručak nije bio ukusniji kao tada, kada se jelo iz jedne činije. I dan-danas, volim da kuvam, ali ne podnosim da  jedem sam.

Govorim ja sve to njima. I kako to nije nikakva sramota, već dar za familijarnost i da se toga nikada ne stide, već naprotiv... eto...ja ću rukama.

Na njihova lica je bilo takvo zadovostvo da sam se osetio postišen pažnjom koju sam dobio. Uvalili  mi najveću komad jaretine pokazujući kako se kida zubima. A ja, jaretinu, jagnjetinu ne mogu da smislim. Čibiričav sam za hranu, kako je nekada govorila moja baba.

Jedem onu jaretinu, a ona mene izjeda. Guta. Uništava. Zapušio sam nos. Tada mi daju i njihovu tradicionalnu egipatsku salatu ili neko predjelo.I to e malo, već zovu vojnika da mi napuni tanjir. Kaže, moraš ovo da probaš. To je najomiljenije jelo u Egiptu. Šta ću. Uzimam to samo da se ratosiljam jaretine koju nikada nisam voleo. Imao je deda Jova, gazda kod koga smo nekada stanovali, jariće. Majka bi uvela jedno kod nas u sobu. Gledalo je u vitrinu, videlo sebe s druge strane i glavom udarilo. I dan danas, na toj staroj vitrini, stoji ožiljak  od jarećih rogova.

Sreća pa je došao i dezert. Ništa lepše od arapskih kolača. Alioni nisu pomgli da sperem miris jaretine sa sebe. Ali zbog radosti i gostoljubivosti egipatskih vojnika  probao bih i živog krokodila iz Nila. Cele noći smo se slikali. Meni četrdeset i kusur, njima ne više od trideset. Obećao sam im da ću ih posetiti čim se vratimo iz misije.  Govorili su mi da samo sa njima idem da obiđemo Kairo. Nikako preko turističkih agencija. Naravno, posle toga da zajedno odemo na more.

Važi rekoh. Ako se ide preko turističkih agencija, mora se jesti viljuškom, nožem i kašikom a ja želim psrtima.

Ni do dana današnjeg nisam otišao u Egipat. 

A prsti se sve manje koriste za jelo a sve više za nešto drugo zbog čega su se nekada odsecali. Mada su i rasli... pa iz početka... U svakom slučaju ko nije probao iz istog čorbaluka, ne zna šta je ručak.