Prsli smo pa šta!

Prsli smo pa šta!

U Tvrđavi Meša kaže da nešto nije u redu sa svjetom.  A ni sa njim. Ili je u redu i sa svjetom i sa njim, ali vezu da nađu nikako. Tako i mi. Evidentno je da nešto nije u redu sa nama ili sa svetom. Preće da nije u redu i sa svetom i sa nama.

Pre dve godine kupio sam stan u kome živim sam. Imam komšije, a ne znam ko su. Hteo sam da znam ko su. I hteo sam da sve bude kao nekada. Da prvu kafu pijem sa njima. Da neko zazvoni i da me pita za čašu ulja, kašičicu kafe, brašna i ne znam čega sve... A da onda kažu dođi da vidiš kakve su krofne ispale. Moje komšije su stare. I ne bih se libio da ponesem, odnesem, izmerim pritisak....ali... Bio sam do guše prljav u malteru kad mi prilazi komšija penzioner i traži nešto para. Jeste bio srdačan. Jeste njegova žena prijatna osoba koja bi mojim majstorima kuvala kafu. I nije njima lako. Tri generacije u stanu kvadrata moga stana gde ja živim sam. Njoj bih dao. Ona nije tražila. Za dete bih i pozajmio da dam. Ali ja sam starog komšiju jedva i poznavao. A onda je probao i da me sredi. Pukao mu plafon ispod moga stana. I to bih mu zakrpio, da mi je rekao. Ali nije. Žao mi je njegove žena i male unuke, ali ja nisam ispao dobar komšija. Uljez u zgradi. Kao i sve pridošlice.

Početak moje profesionalne karijere je bio u bolnici. Ne običnoj i tužnoj bolnici već Vojnoj. Pitaćete se, kakva je to bila Vojna bolnica ako nije tužna, jer u bolnici ima bolesnih. Umire se. A meni je bolnica mirisala, kao što rekoh jednom, na čisto, sterilno, pod konac oglancano... Na gomilu mladog sveta koji je oko mene. Na vikende kada bih dolazio da nešto uzmem jureći „mlade folirante“ koji bi preko ograde dobacivali pivo. Mirisala je na mladost koja se tu lečila. Na vojnike. I ja sam bio mladi potporučnik.  I moj upravnik pukovnik dr Milenković je bio mlad iako je čovek imao preko pedeset godina. I njegov zamenik pukovnik dr Dimić je bio mlad iako je već čekao penziju. Mladost je bila oko nas. Imali smo mlade pacijente. A to je bilo vreme kada su mlada tela iskasapljena od poslednjeg rata šetala krugom u želji da ostanu samo ožiljci. I kada su mladi doktori dolazili na mesto starijih. I sestre su vozale mlade pacijente po čijim udovima su bili ožiljci iz poslednjeg rata.

Ogrešio sam se o toj generaciji... O generaciji pukovnika Milenkovića, Dimića, moga oca, strica, njihovih školskih drugara... Napisao sam knjigu i posvetio je „Generaciji koji su izdali vlastiti roditelji“, tj nama. Kako je to bilo narcisoidno? Kako mladost zna da zavara? Da da neku lažnu snagu-a da ništa uradio nisi; samopouzdanje-ničim izazvano; znanje-nedokazano... Ništa sem manjka godina.

Moji su postali političari. Nosili su stvari skupe i cipele sa pačjim kljunom. Obeležavali smo neke beznačajne godišnjice kao da smo nešto veliko uradili. Nismo obeležavali datume kada su neki od nas poginuli. Niti kada smo nešto napravili.  Obeležavali godišnjice kada je našom zaslugom srušen neki režim da bi napravili još stariji i lepši. Demokratski. Demokratija postoji od starog veka. Moja generacija je  volela da radi Power point, grafikone i koristi strane reči. Da se oblači po noblesu, drži ruke kako im na zapadu kažu, jer jel' te, one su govor tela. Moja generacia je imala i japy frizure. Da u njima šetka mobilnim telefonom i priča o biznisu. O ugradnji. O poslu. Postajali su vladari sa dvadeset i kusur. Pa kada je  Aleksandar pokorio svet sa 28,  Slavko Rodić Beograd sa 24 što ne bi i Čeda, Cole, Buca, Aca... i ne znam već ko mogao da nosi sako i priča o ozbiljnim privatizacijama.

A onda je neki trgovac kupio Srbolek. I nitroglicerin je sa 32 dinara skočio na 800. "Zdravlje" je prestalo da puni fiziološke rastvore. Za one koji nemaju predznanje o medicini  to mu dođe: so na vrhu noža+voda. A mi to uvozimo iz Nemačke. Ali dobro, jeftiniji je transport.  A kada su prodavali neke fabrike, kažu, mada ljudi su zlobni, da su prodavali u vrednosti robe u magacinu. I neke patriote kada su kupovali Minel, kupili ga da bi ga ugasili. A na mestu gde su se pravili delovi za helihopter Gazelu nikao je tržni centar Rakovica... Kažu, jedan od ministara je rekao kolika cena tih delova mora biti... a ljudi svašta kažu...

Moja generacija se bavila i svetskim revolucijama. Jebeš revoluciju ako nema Srba. I zahvaljujući njima sam spoznao čitavu istoriju revolucija. Kada sam bio mali gledao sam neke filmove i Tita kako putuje vozom pod lažnim imenom. I naše revolucionare kako hrabro prkose tajnim policijama. I nikada mi nije palo na pamet kako kupuju kartu ako revolucija ne zarađuje novac. A stalno su putovali i jurili se sa tajnom policijom. I nosili lepa odela sa mantilom okačenom oko ruke i šeširom. Jesu bili lepi ti revolucionari. I izgleda da je bilo dovoljno da kažeš ja sam revolucionar i putuješ. Ja sam revolucionar i konobar ti u kafani donese jelo i najbolje vino. Verovatno su tako i ovi moji izvodili Narandžaste revolucije. Pa eto saveta ako ste sutra gladni. Samo recite u Meku „ Ja sam revolucionar“ i dobićeš dupli sa sve koka kolom.

I gledam tu moju generaciju po fejsbuku. Nikako da ostare. Eh, šta bi od nas bilo da je bilo fejsbuka kada smo bili klinci. Pa sve pokazuju. Neka letovanja, pa zimovanja, pa slike iz džima, pa tu sevaju komentari, pa poljubci... Ma idi begaj...Pa kad krenu žene:“ Pogledaj slepče jedan, ovaj otišao u Nemačku ili Norvešku pa vidi kako se skija i sve gde ne odlazi“... I tako zbog fejsbuka je počeo da se ljulja i poslednja brana normalnosti moje generacije-porodica. „Tamo ljudi normalno žive, i ne želim da mi deca odrastaju ovde“, vrištale bi tetke.  A nisu problem deca, već roditelji. I ne idu toliko zbog dece, koliko zbog sebe. Jer, moja generacija je forever young. I zapele žene, i muži kad su nesposobni pa ne znaju šta da rade. Jedan mi kaže: „brate pred razvodom sam zbog Nemačke“, drugi zbog Norveške, treći zbog Srbije... U Kanadu i Ameriku se teško odlazi. A ja bi u Afriku. Muka mi je od ovog sveta koji decu prepušta socijalnim tetama samo da bi bili FOREVER YOUNG... 

Ništa lepše od gledanja ribarskih barki kako mile rekom. Gole ribare dok postavljaju, izvlače i krpe mreže. Gde mlađe dete čuva starije. I gde nema samuništavačka ideologija ljudskih i dečijih prava. Jebo ja i skijanja, i letovanja i džimove... I tada uhvati čoveka neka milina, da mu dođe da popije još po jedno. Ma i celu reku da časti kad vidi kako ljudi žive dan za dan a da nisu u očaju. Očaj je izgleda stanje svesti izazvan fejsbukom. Izazvan tim skin sejverom. Imao sam roman u nacrtu „Screen saver“. Plašio sam se da pišem. Plašio sam se reči. I sada se bojim interneta koji osvaja Afriku na isti načun kako su to činili beli osvajači. A onda eto i rijalita i uvezenog premijera koji mora biti gay. Takva je politička korektnost. I gde će decu vaspitavati oni koji ne znaju šta znači biti dete. I sve to ide ka nekom Vrlom, vrlom, novom svetu.

Zato volim Afriku. Jedino je još tamo ostalo malo sveta. To je verovatno video i Arčibal Rajs pre 100 godina u Srbiji.

Mada, ruku na srce, nije moja generacija najgora. Nema gorih od generacije Krleta iz Idola. Mame, tate i bratije svi zajedno od Dubrovnika do Opatije... To je vala, najbeskorsnija generacija. 

Generacia rođena krajem pedesetij i početkom šesdesetih. I dan danas se bave stvarima „ Kakva su to vremena bila“. Pametoumci, kritičari i zapisničari. To su maljčiki.

O mlađima nemam pravo da pričam. Oni kroje svoju sudbinu i onih koji treba da dođi iza njih.

Razmišljajući kakva je razlika između sudbine ovog rodnog Balkana i studene i nerodne Skandinavije koja nema čestito ni normalne dane, padaju mi napamet dva nobelovca. Naš i njihov. Jedan je napisao istoriju Ćuprije na Drini, drugi Plodove zemlje. Jedan je objasnio kako je bilo, drugi kako treba biti. Jedan je učestvovao u atentatu na svetskog cara, drugi je podržao poraženog nesuđenog svetskog cara. Naša država je bila pobednca sa milionima mrtvih, Norveška poražena sa milionima živih.

Možda, kako bi moj prijatelj pukovnik Zoki rekao, treba uvesti Plodove zemlje na prvoj godini ekonomskog fakulteta. Kako od ničeg stvoriti sve.

I sve u svemu, ne znam zašto sam sve ovo ispisao. Verovatno zbog onog nesrećnog inžinjera koji je zbog otkaza ubio drugog nesrećnog inžinjera. Možda zbog trinaestomesečne bebe za koju se sumnja da ima epilepsiju a lekari jedne regionalne bolnice, kakva je u Leskovcu, roditelje teraju kod privatnika da uradi EEG. Ljudi obični i sluđeni. Dete se gubi a oni više ne znaju kome da se jave. A možda i zbog onih koji imaju svesti, savesti i saosećajnosti pa su izašli da odbrane jednu porodicu koja je danas izbačena na ulicu od strane sudskih izvršitelja. Jeste ih bilo desetak, ali i to nije malo.

Dok se čuje i posednji pucanj, Ljubin grob nije pao. 😊

Nije teško reći. Prsli smo pa šta.

To je dovoljno.

I što bi rekao Orvel u „Niko i Ništa u Londonu i Parizu :“ Propali smo pa šta. Saznanje da si na dnu i da se ništa ne dešava je samo po sebi dovoljno. A toliko si očajavao, plašio se i isčekivao da će se nešto desiti kad propadneš. Propao si i ništa se nije desilo.“

Možda nije baš ovako Orvel rekao, ali i mene više sećanje ponajbolje ne služi. ☺