O dečaku Nikoli, kući oronulih i vlažnih zidova, bolesnim roditeljima i njegovoj mangupskoj frizuri

Dobio sam imejl kakve često dobijam. Od jedne humanitarne organizacije.  Iskreno ne pročitam ih uvek. Dovoljno je tuge oko mene, da bi mi još jedna tužna informacija uništila moj dan punog sebičluka. Pa ipak otvorim. Proradi neka stid, ili prošli život. Kako god da je. I obično pošaljem poruku sa idiotskog telefona na neki broj koji skuplja sitniše naših sebičnih života.

Ovog puta nije bilo broja. Stiglo je iz Australije. Od humanitarne organizacije 28. juni. Sa sadržajem o dečaku koji je neveštom rukom napisao poruku putem telefona koji očito nije njegov. I da su njegove reči bili nedovoljno jasne. I da je sam ta nejasnoća delovala tako skučeno i bolno kako samo dečija duše bez ikakvog oslonca može biti. Piše ona da su pokušavali da  stupe u kontak sa njim, ali je dosta vremena trebalo da se opet javi. I zamolili su nekog momka koji je otišao. I video nešto, što niko ne bi hteo da vidi. Bolesnog oca sa nogom u ranama, majku bez posla, dva brata jednom drugom do uveta, dve sestre i Nikolu sa mangupskom frizurom. Sa mangopskom frizurom i astmom, koju imaju i njegova dva brata. Nije nasledna, već izazvana od buđi vlage.  Jeste, ja sam Nikola. Nasmejao se pa dodao da je on pisao. Kaže da je tražio nekog ko može da im pomogne. Makar samo do leta, dok ide u školu, a onda će naći neki posao. Stidljivo je govorio Nikola. I nadao se da će naći posao.

Ružno je pokazivati unutrašnjost bilo čije kuće isto kao što je ružno obzanjivati bilo čiju dušu. I sam sam odrastao u njemu i ma koliko god se stideo kada sam bio dete, sada sam utoliko srećniji što je bilo tako.  Od Čak mislim da je baš tako trebalo biti.

A onda sam otiša na njihovu FB grupu i čitao svakojake komentare. I svakojaka predavanja, a za svog života sam se vala iznaslušao, što na fakultetu, što na specijalizaciji što od palamudera svake vrste. Ljudi su (možda s pravom, a možda i ne) držali lekcije i pridike o planiranju porodice; o tome kako se pokrivaš onoliko kolika ti je čerga; o tome sakate sopstvenu decu...

Ja sam odrastao na selu, i nisam imao prilike do svoje trideset i neke godine da putujem i upoznajem države, kontinente i narode, ali sam savršeno dobro naučio da osetim kako običan, nativan, čovek diše. Znam sve njihove strahove, želje i nade „ da od mnogo nas valjda će neko da uspe i da pogura sve ostale“. Većina vas ne zna da su se nekada na selu rađala deca da bi se davala braći ili sestrama koji nisu imali svoje dece. Možete li zamisli toliku žrtvu roditelja da da svoje dete, i tolika ljubav i poštovanje prema onome kome to čini? Naravno da ne možete?

Ja sam imao sreće da živim sa takvim svetom. I nikada se nisam libio da uđem u cigansku kuću ( da Cigansku sa velikim C, ne romsku kako ovi malograđanski palamuderi politički korektno peimenuju), sirotinjsku ili bilo čiju kuću u koju su me zvali. Obradovao sam se kada mi se tokom mojih boravaka u Africi  opet ukazala prilika da osetim ono što nosim iz detinjstva. Da jedem ono što jedu  Crni ljudi blistavog osmeha i radujem se sa gomilom dece, koja možda nisu isplanirana, ali su me učinila srećnim. Pa zar sreća nije neplanirana stvar?

Onda sam pročitao gomilu komentara od toga da se od njih ne traži pare, jer ne želi svakojakim kriminalcima i lopovima da daje, jer ako treba daće on lično; pa do ciničnih nekog PhD X.Y, da ih moli da za njegovu 117. godišnju ćerku obezbede neku praksu u domaćinskim uslovima.

Čudan je svet oko nas. Čudan i naopak. Razumem te nepoverljive ljude. Bilo je dosta prevara od strane „domaćeg poštenog“ sveta. Kralo se, krade se i krašće se. Bilo je i biće, tamo gde ne postoji svest. Mladi ne pamte, ali silan novac je potrošen kao Zajam za preporod Srbije. I ljudi koji su mukom i odricanjem sticali novac negde na nekoj Američkoj ili Austalijskoj ledini su s pravom oprezni. Ne zbog para, već zbog magarećih uši. Ali čudno je da ovde u Beogradu je toliki sebičluk, utučenost i nedostatak empatije. Jedna moja starija prijateljica, profesorica, me je davnih dana, kada sam bio mlađani student naučila najvažniju stvar u životu: „ Ako želiš da pomeriš kamen, moraš misliti da možeš da pomeriš brdo“. Ja i dalje mislim da mogu da pomerim brdo.

Nikoli je potrebno sasvim malo da bi se vlaga oterala iz kuće. Da umesto na betonu spavaju na krevetu. Da uče na stolu. Možda i koja krava, ne da bi imali mleka, koliko da bi je hranili. Od krave nastaće tele...

Potrebno je tako malo. Ja sam imao sreće da se desio jedan čovek. On više nije živ.porodicu Ali za mene nikada neće biti mrtav.

Nećete ni vi za Nikolu i njegovu porodicu.

Možete pomoći na sledeći način:

PayPal: info@28jun.org

Credit Card: https://28jun.org/#donate

Donacije iz Srbije:

Ime: 28. JUN

Dinarski račun broj: 265619031000037746

Raiffeisen banka Srbije