Dejan pred izlogom II deo. Sivi dom

Obećao sam reč. Otišao sam da nađem Dejana. Broj na adresi, toj i toj. Zgrada pored koje sam na stotine puta prolazio ne znajući koga ona svojim zidinama čuva. Možda sam i prošao pored kinaca koji duvaju travu i ne znajući da su to oni.

A pre toga naša sam je na guglu. Gugal ti sve nađe. Dobar je Gugl. Pokaže ti koliko je narod dobar, koliko ima dobročinitelja čija su imena uklesana na nekom spisku, ili su im ikone ocrtane po crkvenim zidovima. Šta bi ovaj svet radio bez tih dobročinitelja. Ali meni se matematika nikako nije slagala: šta će dečak koji živu u domu dobročinitelja na ulici da prosi?

I došao sam kako sam obećao. Dogovorili smo se da je reč bitnija od škole, jer školu završavaju i oni kojima nije stalo do reči. Dobar dan, rekoh sredovečnoj ženi obuzetoj nekim papirima. Sigurno je neki računovođa. Otpozdravila mi je nevoljno i još nevoljnije pitala ko mi treba.

Direktor, rekoh, direktor mi treba jer sam upoznao jednog vašeg štićenika... divnog dečaka... pa sam mu obećao da ću da dođem, a znam kakav je red u kući. Treba se javiti.

Tada je podigla glavu,pogledala me još uvek neljubazno, a onda rekla da direktor nije tu i da će da pozove glavnog vaspitača, ako sam dobro razumeo da se tako njegova funkcija zove. I još dodala da je procedura ovde takva, našta sam ja samo slegao ramenima složeči se. I onda me je pitala o kom dečaku je reč, a onda rekla da je to mali koji nema nigde nikog. I da je pomislila da me je pokrao,  a što sam ja negodovao i onda smo na njenu primedbu da oni ne rade to namerno, u isti glas rekli: već zbog instikta za preživaljavanjem. I odobrovoljila se. I počela je da priča  žarom. Srasla je sa tom decom. Srasla je i sa zidovima. A zidovi dodatno posive, osobitu na ovakvom mestu gde niakda nisu bili beli.

I onda je ušao vaspitač. Lice Hemigveja. Sa sedom bradom, očima koji sjaje i nezapaljenom cigaretom u ruci. I vodili su raspravu kao u bilo kojoj državnoj ustanovi u kojima se štedi na račun profesionalaca jer nije imao ko da dežura i ko da radi.

Poveo me je sa sobom, taj Hemigvej. Štićenici su ga zvali, pitali ga svašta, bacali kosku sa njima. Vidiš, govorio mi je. Pogledaj ti sve ovo, boli njih ona stvar za svu tu decu. Držm ih ovde samo na ulicu da ne završe. Neka imaju parče hleba do osamnaeste.

A šta posle osamnaeste, nisam ga pitao. Pa ne znaju ni oni šta će koji imaju oca, majku i nešto da prodaju. Živi se od prodaje, ne od zarade.

Gledam duge hodnike. Jesu zidovi okrečeni. Kreveti su drveni i sobe poprilično zapuštene. Ne da vaspitači ne vode red, itekako vode, već se vidi da  nema ljudi koji bi sve to zategli. Vidi se sada i po nekadašnjim kasarnama u kojima je i konac bio pod konac, a kamo li neće u domu za maloletnu delikvenciju.

I poče Miki da mi priča o Dekiju. Smejao, se. Tako se nekako slatko smejao. I seda brada mu se smejala, a oči sjaje kao da mu nije šesdesetak... Priča mi i pokazuje dom. Dok sam bio u Africi znali smo da obilazimo sirotišta i ostavljamo koju crkavicu, verovatno, ne žaleći njih nego kupujući samozadovojstvo nama. Prokleto je neiskren čovek. I onima kojima pomaže, to isto radi kao iz razloga kad odmaže: da stvori sebi neku dobit. A Miki, Hemigvej, defektolog sa davno odrađenim magistarskim radom na temu bihevioralnog ponašanja, ne radi to radi svoga mira. Imao sam osećaj kao da je on baš trebao biti tu. Kažnjava život one koji previše ljubavi u sebi nose, ne zbog neuzvarćene ljubavi već zbog nedovoljno date, ma koliko je u sebi imali. Jer oni imaju potrebu da daju, ne da uzimaju.

I nije tog čoveka pokolebalo ni gubitak vlastitog posla zbog ljudskih pakosti, ni ratovi, ni ovi sivi zidovi okrečeni u žuto. I nastavlja Miki da priča, da je moj mali prijatelj došao jer ga niko nije hteo. I da su ga prvo bacili u instituciju za mentalno obolele ( ne znam tačno naziv institucije) jer nije bilo mesta za njega ni u jednom domu za odgoj normalne dece, pa je završio u vaspitno poravnom domu. A ja sam dodao „Sivom domu“, na šta je on potvrdio i rekao da se sve to dešaalo upravo u ovom domu samo na drugom mestu, jer je dislociran. I da je scenario pisan na osnovu priča njegovih starijih kolega.  Ali tada je drugo vreme bilo. Brinulo se o deci. Sada su sve njih stavili u isti koš. Stavili su Dejana u neprirodno okruženje. Među prestupnicima. Ovde je dece koja su osuđena zbog svakojakih izgreda, a on nije takav, ali hteo ne hteo, i on će vremenom postati takav. A dobar je. Aonda sam ga pitao za školu. Nasmejao se. Baš se nasmejao. Kakva škola, dodao je. Pa on je napustio još prošle godine. Bio je odličan đak, pa se uhvatio sa ovima ovde, i odustao. Ne možemo mu ništa. Čak je bio jedno vreme i u hraniteljskoj porodici, ali je njega odgojila ulica i ne trpi zidine. Taj mora da skita. Napustio je i vratio se ovde. Eto, vidiš sada, nema ga. I dok Miki viče hodnicima, u jedno sobi spava dečačić pokriven ćebetom preko glave.

Seli smo da sačekamo mog domaćuna koga  nema. I tada me Miki predstavi ostalim defektolozima. Bile su tu još tri jako prijatne mlađa žene. I one su mi pričale o Dejanu, kako je bistro i neobično dete. I smejale su se kada im je Miki rekao da mora da radi domaće zadatke nedeljom i da zato subotom prosi. I tada mi Miki reče, opasni su oni, ti bi te preko vode preveli. Život je njih naučuo da budu takvi od malena. Moraju biti jer niko o njima ne vodi red. Oni su precrtani i žigosani od svih. Niko ti ovde ne navraća, niti primaju ljude da rade. A deca kao deca, ljubav traže. I izmešali su sve zajedn: dečaka sa IQ od 30 koga su osudili, a da on nije svestan svoje krivice. To je naše sudstvo. I Njega drže zajedno sa Dejanom koga pak drže jer sam se ja izborio da ne završi na mentalnom odelenju samo zato što nigde nema mesta. Nego, neka su mi živi i zdravi. Do osamnaeste. Dok sam ja tu, imaće hleba i uz hleba...

I tada ulete onaj mali što je spavao i reče da je Dejan otišao da pomaže da se slaže roba u obližnjoj prodavnici... A Miki se samo nasmeja, pa reče:" mangup je mangup...Zna da uđe pod kožu...Bili su ih uhvatili u krađi pa su i njemu zabranili, ali izgleda ih je opet obradio. Svi ga hvale kako je vredan..."

I tada se pojavi Dejan. I Miki ga kroz šalu grd i kakav je domaćin kada ne dočekuje gosta koji mu se najavio. Ma samo sam na brzaka izašao, pravdao se mali. I tada ga Miki uhvati u šalu oko domaćeg. Da nije kojim slučajem pisao domaći pa nestao, na šta mali poče da vrda. I opet nestade. Samo mahnu za nama da će brzo doći. Da ga sačekamo.

Mangup, smejao se Miki. I čekali smo ga. A onda sam morao poći. I samo što sam izašao, eto njega opet. Kaže,da je morao da se javi u radnju u kojoj je pomagao. A ja sam dodao da jeste on momak koji drži reč, još samo domaći da napiše, na šta je on rekao da će napisati. Pa kako ćeš napisati, kada si prestao u školu da ideš, smejao se Miki. Napisaću, rekao je mali.

Ispušili smo po cigaretu ja i Miki. Prilazi  mali osuđenik sa IQ 30  i obraća se Mikiju, na šta mu on kaže, sačekaj sine. Sačekaj sine, ponavljam u sebi Mikijeve reči dok ga gledam kako svoju ljutnju prema svemu oko sebe pretače u odgovor ovom malom koji ne zna ni šta je ljubav  niti mržnja. Izlazim na kapiju, a Dejan me ispraća. I pitam ga da me upozna sa drugarima. Upoznajem te momke. Žilave, odgajene na ulici. I jedan od njih mi kaže da je iz Zemnuna i da upravo završava kuvarsku školu. Iptam ga za specijalitet, a on mi odgovara riba. Najbolje sprema ribu. I pravimo dogovor da ja donesem ribu a on će da napravi ručak za sve uz jedan jedini uslov da Dejan pročita dve knjige koje ću da mu donesem. Vraćamo se kod Mikja da preseče. On je svedok. Dogovaramo se za dve nedelje, s tim što Miki kaže da nema šanse da Dejan pročita knjigu. On ubeđuje da hoće i da će da napiše domaće zadatke koje mu, naravno, niko nije dao jer je presato da ide u školu. Pitam budućeg kuvara zašto je osuđen, a on mi ljubazno kaže da ti čuva za sebe. Postideo sam se neopreznim pitanjem. Kažem da je bitno da zna zašto je osuđen, ostalo i nije bitno, a on mi odgovara da je svestan svoje krivice.  Ova deca u Sivom domu, jesu svesna svoje krivice; a oni koji naš dom čine sivljim nikada . neće biti, mislim u sebi. Odlazim i dajem reč da sam tu za dve nedelje.

Izlazim iz Sivog doma u kome je je nekada Crni pretukao Šojku, ili Matić Crnog... Za one koji su odrastali osamdesetih... Ali tamo su još samo zidovi sivi...Sve ostalo je bledo.