Au što je škola zgodna

U selu je bila jedna škola. Dve zgrade. Jedna, velika, u kojoj su išli đaci od petog do osmog razreda i koji su nama izgledali tako veliki, i druga, mala u kojoj smo išli mi, od prvog do četvrtog. I u toj zgradici bile su dve učionice. Jedna, u kojoj su išli đaci prvog i trećeg razreda,i druga u kojoj su išli đaci drugog i četvrtog. U jednoj je radila učiteljica Smilja, a u drugoj učitelj Buda. Ja sam tada bio đak prvak. A škola je meni bila drugi dom. Otac nastavnik, a ja nastavnikov sin. Kako je to, tada, za mene bilo ponižavajuće i poražavajuće. U istom razredu sa gomilom seoske dečurlije koja nose opanke išao je nastavnikov sin. I ne svakog nastavnika, već nastavnika matematike. Iako su se tada učitelji i nastavnici cenili više od onih koji su terali Mercedes – Benz, model: W123 200 D, koga će mnogo godina kasnije nazvati Ciganski, a kada se budu pojavili  komesari političke korektnosti, Romski mercedes.

Iako sam visio u školi igrajući se sa geometrijskim telima; gledao kako u improvizovanoj fotolaboratoriji ćaletovi odlikaši izvlače nijanse kontrasti crno belih fotografija odslikanih na Smeni 8 kojom ih je on zarazio; pentrao se po školskom drveću; ali kada je došao dan da se krene u školu, mene uhvati neka sramota transformisana u inat, uhvatio se za krevetac i ni makac. Kao magare kada se ukopa po sred puta. Oni koji su to videli znaju da se  zbog toga  kamioni vraćaju natrag, jer njega baš briga. Tako je i mene bilo- baš briga što za nepunih sat vremena treba da krene prvi čas. I što treba da se predstavim učiteljici koja je bila tatina koleginica, i nije više bila teta Smilja već učiteljica Smilja. Majka, kao svaka majka. Obukla me je u najnovije što sam imao. Da se sada setim šta sam nosio nema šanse, ali vrlo dobro pamtim taj krevetac i moje oznojene dečije ruke kojima se za nejga držim, I ćaletovo moljakanje da krenema sa njim, a uvek je moj ćale za mene imao strpjenja. I majčino moljakanje, a ona je tada bila, kako bi se reklo-onaj manje strpljiviji policajac, koj bi znao i da udari. I nikakve ucene, šampite, tulumbe, baklave, igračke... i šta mi sve već nisu nudili, nisam pristajao. Ja sam odlučio da u školu ne idem. I tada je ćale izgubio živce. Izudarao me je sa sve krevecom za koji sam se držao. Ali ja ni milimetar nisam odstupao. Pa kako bi odstupao kada još ni u školu nisam krenuo a znao sam naizust kako Mali Radojica nije ni reč pustio kada su ga Turci mučili. Ako je vala mogao Radojica Turke, mogu i ja jedne batine, ali u školu ne idem. I tada se ćale setio moga, tada, najboljeg drugara koji je polazio u treći, Sašu Mitića. Bili smo fudbaleri. Nešto kao Maradona i Šuster koji su tih dana zajedno igrali u Barseloni.  Nesta ćale iz našeg iznajmljenog stana, ja uplakan i dalje se držim za krevetac, kad eto ti njega sa sve Sašom Mitićem. I otidoh u školu zajedno sa Sašom Mitićem, ali nisu uspeli da me kupe, ucene, niti batinama volju da mi slome. Kao i Malog Radojicu.

Sad, šta je bilo u školi, bilo je. Deca seoska, kakvih više nema, jer nema više ni sela. Učitelji bi pri kraju svoji karijera dobijali premeštaj u grad, a mi bismo dobijali novu učiteljicu. I sve bi bilo otprilike isto. Pošalje te po glinu, ti vidiš zmiju, pojuriš za zmijom i dođeš pred kraj poslednjeg časa sa ogromnom zmijom kao trofej nakačena na štapu a za čas, glinu i školu sasvim zaboraviš. I onda batine sa najlepše ukrašenim prutem, koji smo naravno mi šarali. Čim bi vrbovina olistala, eto ti učitelja Bude koji raspisuje tender za izradu najlepšeg pruta, kojim će nas naravno, šibati, ali samo kad zaslužimo. Nagrada za izbor pruta je bila sama činjenica da će biti u učiteljevim rukama. A mi smo voleli svog učitelja Budu, i ne samo njega, već sve naše učitelje. Iako bi svi odreda isprobavali tek sveže išarani prut, onako kroz šalu, po našim rukama. Bila je to prevencija. A da prevencija manje košta od kurative, saznaću mnogo godina kasnije kada postanem neko i nešto. A kurativa, ili lečenje je tada, bogami itekako koštalo. Čim bi učitelj sazvao roditeljski sastanak, udarne doze lekova sa produženim delovanjem bi već bile spremne.

Moji drugari bi, kao kakvi psići, čekali ispred  učionice gledajući kroz prozor čiji je roditelj došao na red i molili se svim svemogućim svecima da učitelj ne kaže nešto što ne treba, jer tada ne bi bilo ni Boga niti sveca koji bi pomogao. Još od vrata bi roditelj hvatao malog prestupnika i prutem terao ispred sebe do kuće, a šta je bilo kući? to jedino nemi zidovi znaju. Samo znam da bi sutradan u razredu bila neobićčna tišina. Reč učitelja nije smela da uskalja obraz roditelja.

Pišem ovo jer na sve strane se govori o ocenama. Ministar prosvete govori o uvođenju inspektora Gašpara kao u Otpisanima, ne mogavši ili neželeći da uklaviri, da su đaci ovde Otpisani i ne moraju biti Zapisani. Ali kako bi uopšte i uklavirio kad će inspektore da šalje ministar koji ne zna šta je kurativa jer ne znam da li je stigao do druge godine medicine, pa ne zna šta je kazna, jer ne znam da li se odmakao od Rimskog prava na prvoj Pravnog, ali su zato i jedan i drugi savršeni primer istim takvim roditeljima da njihova deca moraju biti najbolja, bez obzira na one koji ih ocenjuju. Jer da je ministar policije dobijao petice umesto desetke na tom, nekom, ne znam kako se zove, fakultetu, ne bi postao ministar. I ministar prosvete ne bi imao kome da naplaćuje uspeh  u toj, nekoj, ne znam kako se zove, gimnaziji. Da su đaci dobili neke medalje sa matematičke olimpijade, možda bi i upamtio ime, te, neke škole.

Tako da prosvetni radnici, dajte im sve ocene kakve mama i tata žele. Ako oni nisu mogli da imaju, mogu bar njihova deca. Ionako to više ništa ne znači, jer ovde svako može da bude bilo ko i bilo šta.

A ministar svakako. Možda ćete nekada gledati TV i nećete moći da se ujedete za jezik i kažete, pogledajte onog, jedva školu završi a postade ministar. :-) :-) :-)